Спарени или распарени

Треба ли и може ли вишестраначки систем да се одрекне једнопартијске власти? Питање звучи као неслана шала, али одговор на њега озбиљно траже Британци.

Испада, чак, да је њима вишестраначка власт необичнија појава него нацијама које су дуго биле под једнопартијским режимом. У Србији се, на пример, већ уобичајило да владу саставља савез неистомишљеника, што је аранжман на који Уједињено Краљевство није свикло (експеримент те врсте применило је, крајње краткорочно, последњи пут седамдесетих година прошлог века).

У Британији су, наиме, као „конфузија” доживљени резултати прошлонедељних парламентарних избора у којима ниједна странка није добила довољно мандата да самостално формира владу већине. Готово да се сматра да гласање „није успело”. Тамошњи познаваоци, различитих приступа, махом се слажу у једном: „Нећемо имати стабилну владу, иако је она пожељна у овим економско-социјалним нестабилним временима”.

То што је Острвљанима „изузетни изазов”, у континенталној Европи (чији смо део и ми) је правило. Њом углавном владају страначки савези (начињени после или пре избора). У Немачкој, Италији, Француској, нордијским земљама… А „и шире”– у Индији, Аустралији, Израелу…

Британска заврзлама после избора, нови је изазов општим премеравањима домета политичких ривалстава и партнерстава. Често се, наиме, испоставља недоумица– колико је изабрана власт у складу са израженом вољом бирача?

Кад ниједна странка, као сада у Британији, не добије апсолутну већину, може да се иде ка мањинској или коалиционој влади. У првом случају се пренебрегава воља већине (која за ту партију није гласала) а у другом– неопходни су уступци, уз одступање од изборних обећања, да би се формирала већина која ће саставити владу.

Тумачења су такође различита. По једнима, треба понављати изборе све док се не успостави јасна већина, али је та варијанта прескупа и може да се отегне у недоглед. По другима, бирачи су „неодлучним” гласањем „овластили” странке да се договоре о владавини, макар и на уштрб програма којим су освајале гласове. Трећи су за ступање на дужност мањинске владе која би се трудила да придобије већину „од случаја до случаја”.

Као да превладава принцип обједињавања различитости. Изнутра и споља.

На пример: иако у САД формалне коалиције „не долазе у обзир”, јер је систем суштински двостраначки, оне се ипак помаљају. Председник Барак Обама их је засновао на два начина: прво унутар његове Демократске партије, када је страначку ривалку (Хилари Клинтон) поставио за шефицу дипломатије, а онда и у области безбедности где је за кључне играче свог тима узео специјалисте из опозиционих редова Републиканске партије (Роберта Гејтса као челника Пентагона и генерала Џејмса Џонса као свог саветника за националну безбедност).

Чини ми се да, заправо, живимо у ери политичких коалиција. И кад се распадају (као недавно у Холандији и Белгији), и кад су недовољно усаглашене (као на бојиштима Авганистана) и кад су селективне без мандата Савета безбедности УН (као у нападима на бившу СФРЈ и Ирак), и кад се у њима тражи трачак наде за излазак из текуће глобалне финансијске кризе, која се са њујоршког Волстрита проширила светом а из презадужене Грчке прети афирмацији обједињавајуће Европе, и кад се праве да би се „конкретизовале” изборне „недоречености”.

Коалиције су, да се подсетимо, и раније одлучивале о судбоносним питањима, каква су се искушала у светским ратовима. Из конкуренције у спремности за јединство у различитости су, на специфичне па и међусобно супротстављене начине, као главне силе до данас израсли и САД и ЕУ, опет Русија и Кина, а онда и Индија и Бразил, при чему се испољавају тежње за новим груписањима.

Другим речима: ко није у тиму или се у њега не уклапа, није ни битан у политичком ткању на више разбоја. Илити: боље је бити спарен него распарен.

Ретко ко инсистира и на сопственој неутралности. Јер, није јасно између чега би она стајала, пошто се у пракси преплићу и тако различити системи као што су амерички и кинески.

Кад ниједина суперсила не инсистира више, бар не као донедавно, на својој „изузетности” и „искључивости”, тим мање се други могу надати изузимању од прожимања. Ни Енглези међу собом, ни они „који воле да се праве Енглези”…