Nova postavka sa mnogo mana

Neopravdane dužine nove postavke opere "Karmen" na sceni Beogradske opere proistekle su iz odnosa dirigenta prema Bizeovoj partituri. Sve što se do sada skraćivalo u partituri, novi šef dirigent Johanes Harnajt izvodio je u celini praveći veoma duge tri pauze između činova i mnogobrojne zastanke unutar delova, tako da smo ušli u peti sat slušanja i gledanja.

Već na drugoj predstavi, veliki broj gledalaca je ranije napustio salu. Današnje vreme ne pogoduje epskim dužinama, živi se i misli brzo, doživljava intenzivno i – kratko. No, to nije i najveći problem nove postavke. Gost iz Italije je zamislio modernizovanu verziju, minimalističku što se tiče scenografije i vrlo erotizovanu do vulgarnosti i banalnosti u scenskoj realizaciji. Veliko stepenište je skratilo scenu, a nije iskorišćeno na najbolji način, a ležanje i valjanje po podu glavnih protagonista, kao i scene viđene u stranim filmovima (Šeron Stoun u "Niskim strastima") nisu pomogli pevanju. Naprotiv.

I pre deset godina ubedljiva Dragana Jugović del Monako u ulozi Karmen, sjajne scenske pojave i mat boje mecosoprana, ostvarivala je ovu ulogu bez problema, kao uostalom i ranije, ali sada sa mnogo više režijskih poduhvata – valjanja, igranja, zavođenja, polusvlačenja i slično, što je sve održavano na ivici dobre intonacije. Ona jeste pravi izbor za ovu ulogu, samo već viđen. Don Hoze veoma neobičnog izgleda, Korejac iz Bugarske Li Hon, snažnim glasom, ravnim, bez ikakvog doživljaja ostvarivao je ulogu na ubedljiv način, sa strašnim izgovorom francuskog jezika. (Zašto se pevalo na francuskom, od koga se nije razumela ni reč?).

Miodrag D. Jovanović, sve više u basovskim bojama, tumačio je ulogu Eskamilja, neveliku a efektnu, uveravajući nas da ima svoje bolje trenutke.

U trećem činu zablistala je Jasmina Trumbetaš-Petrović (Mikaela).

Predstava bez baleta bila je slaba zamena za balet. Gde nestade ciganska strast, ženska neodoljivost, vojnička revnost koje smo čuli najviše u orkestru i povremeno u horu koji se prve večeri veoma potrudio, a već druge popustio u koncentraciji. Vođstvo dirigenta Harnajta smatramo uspešnim, preciznim, bez obzira na neka usporenija tempa i verujemo da će imati uspeha u radu.

Na prvoj reprizi u naslovnoj ulozi pojavila se prvi put mlada Aleksandra Angelov, nežna i lepa, lirska i tanana, bez farbanja u dubokom registru, ali i bez mnogo mecosopranskih karakteristika u glasu. Neoslobođena u potpunosti na sceni, ona je izostavila sve erotske naboje u tumačenju lika, kao i svi drugi protagonisti, pa je prva repriza delovala uljudnije.

U predstavu je uskočila, iznenada ali veoma dobro, nekadašnja obožavana Mikaela, Višnja Pavlović, pevajući na srpskom jeziku svojim izuzetnim sopranom.

U publici smo videli Nikolu Kitanovskog, koji je nekada bio izvrstan u ulozi Don Hozea, pa Nikolu Mijailovića koji evropsku karijeru gradi, između ostalog, i ulogom Eskamilja, a ne videsmo ni jednu od druge dve predviđene Mikaele... Sreća je da je uopšte Višnja Pavlović prihvatila da se pojavi na takav način.

Od mladih protagonista najbolji su bili Vuk Matić i Predrag Milanović.

Zašto smo, kao u osnovnoj školi na platnu (druge večeri) čitali ceo sadržaj opere, pa onda još jednom i prevod, nije nam jasno. Ličilo je na nemi film u Kinoteci. Zar je to uopšte potrebno kod ovako poznatih dela?

Scenografija (Nađa Selavi) se svela na elementarno, a kostimi samo delimično uspeli (Elena Ćikorela), negde smešni do karikaturalnog (žute nazoviuniforme vojnika, sa nejednakim kopljima izazivale su smeh).

Prethodna postavka i režija Bore Popovića, koja je proizvela burne reakcije kritike i publike posle premijere, održala se na sceni preko 20 godina, pa je zaista i bilo vreme za obnovu, ali bar isto takvu ili bolju. Nikako usporenu, dosadniju i neinventivniju.