Нова поставка са много мана

Неоправдане дужине нове поставке опере "Кармен" на сцени Београдске опере проистекле су из односа диригента према Бизеовој партитури. Све што се до сада скраћивало у партитури, нови шеф диригент Јоханес Харнајт изводио је у целини правећи веома дуге три паузе између чинова и многобројне застанке унутар делова, тако да смо ушли у пети сат слушања и гледања.

Већ на другој представи, велики број гледалаца је раније напустио салу. Данашње време не погодује епским дужинама, живи се и мисли брзо, доживљава интензивно и – кратко. Но, то није и највећи проблем нове поставке. Гост из Италије је замислио модернизовану верзију, минималистичку што се тиче сценографије и врло еротизовану до вулгарности и баналности у сценској реализацији. Велико степениште је скратило сцену, а није искоришћено на најбољи начин, а лежање и ваљање по поду главних протагониста, као и сцене виђене у страним филмовима (Шерон Стоун у "Ниским страстима") нису помогли певању. Напротив.

И пре десет година убедљива Драгана Југовић дел Монако у улози Кармен, сјајне сценске појаве и мат боје мецосопрана, остваривала је ову улогу без проблема, као уосталом и раније, али сада са много више режијских подухвата – ваљања, играња, завођења, полусвлачења и слично, што је све одржавано на ивици добре интонације. Она јесте прави избор за ову улогу, само већ виђен. Дон Хозе веома необичног изгледа, Корејац из Бугарске Ли Хон, снажним гласом, равним, без икаквог доживљаја остваривао је улогу на убедљив начин, са страшним изговором француског језика. (Зашто се певало на француском, од кога се није разумела ни реч?).

Миодраг Д. Јовановић, све више у басовским бојама, тумачио је улогу Ескамиља, невелику а ефектну, уверавајући нас да има своје боље тренутке.

У трећем чину заблистала је Јасмина Трумбеташ-Петровић (Микаела).

Представа без балета била је слаба замена за балет. Где нестаде циганска страст, женска неодољивост, војничка ревност које смо чули највише у оркестру и повремено у хору који се прве вечери веома потрудио, а већ друге попустио у концентрацији. Вођство диригента Харнајта сматрамо успешним, прецизним, без обзира на нека успоренија темпа и верујемо да ће имати успеха у раду.

На првој репризи у насловној улози појавила се први пут млада Александра Ангелов, нежна и лепа, лирска и танана, без фарбања у дубоком регистру, али и без много мецосопранских карактеристика у гласу. Неослобођена у потпуности на сцени, она је изоставила све еротске набоје у тумачењу лика, као и сви други протагонисти, па је прва реприза деловала уљудније.

У представу је ускочила, изненада али веома добро, некадашња обожавана Микаела, Вишња Павловић, певајући на српском језику својим изузетним сопраном.

У публици смо видели Николу Китановског, који је некада био изврстан у улози Дон Хозеа, па Николу Мијаиловића који европску каријеру гради, између осталог, и улогом Ескамиља, а не видесмо ни једну од друге две предвиђене Микаеле... Срећа је да је уопште Вишња Павловић прихватила да се појави на такав начин.

Од младих протагониста најбољи су били Вук Матић и Предраг Милановић.

Зашто смо, као у основној школи на платну (друге вечери) читали цео садржај опере, па онда још једном и превод, није нам јасно. Личило је на неми филм у Кинотеци. Зар је то уопште потребно код овако познатих дела?

Сценографија (Нађа Селави) се свела на елементарно, а костими само делимично успели (Елена Ћикорела), негде смешни до карикатуралног (жуте назовиуниформе војника, са неједнаким копљима изазивале су смех).

Претходна поставка и режија Боре Поповића, која је произвела бурне реакције критике и публике после премијере, одржала се на сцени преко 20 година, па је заиста и било време за обнову, али бар исто такву или бољу. Никако успорену, досаднију и неинвентивнију.