Konfučije kao brend

Džang Jivu, profesor Pekinškog univerziteta koji prati napore Kine da boljom projekcijom svoje drevne kulturne baštine izmeni na Zapadu nepovoljnu sliku o sebi – zatečenu najpre iz kolonijalnih, a potom iz Maovih vremena – izazvao je buru u javnosti. On je nedavno izjavio, za jedan omladinski list, da će "kineska kultura imati pravu budućnost onda kad se uvidi da je Džang Ciji (kineska filmska glumica koja je stekla slavu i u Holivudu) značajna koliko i Konfučije". Dodao je da Jao Ming (legendarni kineski košarkaš u američkoj NBA ligi) ili Džang Ciji mogu da deluju "efikasnije od deset hiljada primeraka Konfučijevih dela".

Reporter je prenebregnuo profesorovu sklonost ka metafori, pa je tekst naslovio bombastično: "Kako prodati kinesku kulturu: Konfučije manje važan od Džang Ciji".

Vodeći dnevnik "Ženmin žibao" bio je zatrpan pismima gnevnih čitalaca, pa je nesrećni profesor morao da objašnjava da je pogrešno citiran i da iznova navodi šta je rekao i šta je sve želeo da kaže. Ali, tema je zapalila čitalačku publiku. A ona u osnovi glasi: može li drevna kineska kultura, "u boljem pakovanju", da popravi sliku o modernoj Kini?

Kulturni deficit i "meka" sila

Ideja da se Konfučije tretira kao nacionalni brend potekla je od državnog i partijskog rukovodstva Kine. Brz privredni uspon ojačao je ekonomski, politički, pa i vojni, položaj Kine, ali je mnogo gde produbio nepoverenje u nju i čak ojačao strah od nje. U kineskim analizama ovakvog stanja suština problema se svesno, iz političkih i ideoloških razloga, prećutkuje, ali je evidentno da se ona podrazumeva: Kinu još opterećuje Maova spoljnopolitička hipoteka. U predstavama spoljnog sveta, prevashodno na Zapadu, ali i u Aziji, Kina je još (pritajena) agresivna komunistička zemlja koja neće prezati da upotrebi oružanu silu da bi ojačala svoju moć i uticaj najpre u Aziji, a potom i u celom svetu.

U poslednje vreme, kineska diplomatija u popularisanju svoje spoljnopolitičke strategije rado citira Konfučija, mudraca koji je živeo pre dve i po hiljade godina, dok Maoa uglavnom izostavlja. Želi se reći da je Kina tradicionalno verna većim misaonim vrednostima od Maove ideologije: konfučijanskoj filozofiji i konfučijanskom nasleđu u ophođenju i delovanju. Otuda se ističe da Kina, usmerena prevashodno na svoj unutrašnji razvoj, teži da gradi skladno, a ne klasnom borbom razdrto, društvo i da prema spoljnom svetu neguje harmonične, miroljubive i beskonfliktne odnose.

Uočljivo je da kineske političke analitičare u poslednje vreme dosta opsedaju teorije profesora Džozefa Nijea sa Harvarda o postojanju dve vrste sile, "tvrde" i "meke". "Tvrdu" ne treba mnogo objašnjavati: to je "sposobnost nacije da koristi vojnu moć i ekonomsku snagu da bi iznudila ili kupila pokornost drugih". "Meka" sila, pak, podrazumeva "sposobnost nacije da izdejstvuje ono što hoće – privlačenjem ili ubeđivanjem drugih da prihvate njene ciljeve".

Cigle na Kineskom zidu

Ali, ako kineska "meka" sila deluje u privredi (čak sa suficitom od 200 milijardi dolara u trgovini sa SAD i deviznim rezervama od 950 milijardi), kao i u politici ili diplomatiji, uočljivo je da se ona – makar koliko to bilo čudno – najmanje oseća u kulturi. Kina ima, kako kaže predstavnik Ministarstva kulture Džao Ćidženg, "kulturni deficit" u razmeni sa svetom.

Izgleda da su dva razloga ključna: puna podređenost kulture i umetnosti komunističkoj ideologiji i revoluciji i, drugo, duga izolovanost nacionalne kulture od svetskih kulturnih tokova. O prvom se razlogu javno ne raspravlja. Ali da je on primaran jasno je iz jednog reagovanja književnika Hong Jinga: "Ne želim da se kulturom manipuliše u nekoj novoj političkoj kampanji. Ako kineski rukovodioci stvarno nameravaju da promovišu kulturu, neka ukinu cenzuru i dopuste nadmetanje slobodne misli".

Što se tiče drugog razloga, duga izolacija kineske kulture od svetskih tokova nije posledica samo komunizma, nego i kolonijalizma. Odbojnost prema zapadnim vrednostima bila je tolika da se pisac Lu Sin pitao još 1925: "Kad ćemo prestati da donosimo cigle na Kineski zid?" Mao je tek kasnije došao sa "Jenanskim forumom", pretvorivši kulturu u oružje revolucije.

Poslednjih četvrt veka, od otvaranja prema svetu, Kinezi su ispoljili veliku žeđ za upoznavanjem kulturnog stvaralaštva drugih. Svoju kulturnu baštinu popularisali su skromno, a savremeno stvaralaštvo još skromnije i ne naročito uspešno. Kineska kinematografija, recimo, imala je zavidne uspehe u svetu u poslednjih nekoliko godina. A Kina je od 2000. do 2004. godine uvezla 4.332 strana filma. U isto vreme nije izvezla nijedan svoj. (Ovo se često navodi kao primer "kulturnog deficita").

Konfučijevi instituti

U međuvremenu, došlo se do dragocenog saznanja: širenje klasične kulture nije moguće bez dejstva tržišta i bez uporednog širenja popularne kulture. Tako su se, kao nacionalni brendovi, uporedo našli jedan drevni mudrac, jedna lepa filmska glumica i jedan slavni sportista.

Istovremeno, zaključeno je da je i širenje kulture, kao i širenje biznisa, neodvojivo od popularisanja kineskog jezika. U svetu sada 40 miliona ljudi uči kineski. Za popularisanje svog jezika i kulture Kinezi su, po ugledu na Francusku alijansu ili Geteove institute, počeli da osnivaju Konfučijeve institute. Biće ih oko stotinu širom sveta.