Конфучије као бренд

Џанг Јиву, професор Пекиншког универзитета који прати напоре Кине да бољом пројекцијом своје древне културне баштине измени на Западу неповољну слику о себи – затечену најпре из колонијалних, а потом из Маових времена – изазвао је буру у јавности. Он је недавно изјавио, за један омладински лист, да ће "кинеска култура имати праву будућност онда кад се увиди да је Џанг Цији (кинеска филмска глумица која је стекла славу и у Холивуду) значајна колико и Конфучије". Додао је да Јао Минг (легендарни кинески кошаркаш у америчкој НБА лиги) или Џанг Цији могу да делују "ефикасније од десет хиљада примерака Конфучијевих дела".

Репортер је пренебрегнуо професорову склоност ка метафори, па је текст насловио бомбастично: "Како продати кинеску културу: Конфучије мање важан од Џанг Цији".

Водећи дневник "Женмин жибао" био је затрпан писмима гневних читалаца, па је несрећни професор морао да објашњава да је погрешно цитиран и да изнова наводи шта је рекао и шта је све желео да каже. Али, тема је запалила читалачку публику. А она у основи гласи: може ли древна кинеска култура, "у бољем паковању", да поправи слику о модерној Кини?

Културни дефицит и "мека" сила

Идеја да се Конфучије третира као национални бренд потекла је од државног и партијског руководства Кине. Брз привредни успон ојачао је економски, политички, па и војни, положај Кине, али је много где продубио неповерење у њу и чак ојачао страх од ње. У кинеским анализама оваквог стања суштина проблема се свесно, из политичких и идеолошких разлога, прећуткује, али је евидентно да се она подразумева: Кину још оптерећује Маова спољнополитичка хипотека. У представама спољног света, превасходно на Западу, али и у Азији, Кина је још (притајена) агресивна комунистичка земља која неће презати да употреби оружану силу да би ојачала своју моћ и утицај најпре у Азији, а потом и у целом свету.

У последње време, кинеска дипломатија у популарисању своје спољнополитичке стратегије радо цитира Конфучија, мудраца који је живео пре две и по хиљаде година, док Маоа углавном изоставља. Жели се рећи да је Кина традиционално верна већим мисаоним вредностима од Маове идеологије: конфучијанској филозофији и конфучијанском наслеђу у опхођењу и деловању. Отуда се истиче да Кина, усмерена превасходно на свој унутрашњи развој, тежи да гради складно, а не класном борбом раздрто, друштво и да према спољном свету негује хармоничне, мирољубиве и бесконфликтне односе.

Уочљиво је да кинеске политичке аналитичаре у последње време доста опседају теорије професора Џозефа Нијеа са Харварда о постојању две врсте силе, "тврде" и "меке". "Тврду" не треба много објашњавати: то је "способност нације да користи војну моћ и економску снагу да би изнудила или купила покорност других". "Мека" сила, пак, подразумева "способност нације да издејствује оно што хоће – привлачењем или убеђивањем других да прихвате њене циљеве".

Цигле на Кинеском зиду

Али, ако кинеска "мека" сила делује у привреди (чак са суфицитом од 200 милијарди долара у трговини са САД и девизним резервама од 950 милијарди), као и у политици или дипломатији, уочљиво је да се она – макар колико то било чудно – најмање осећа у култури. Кина има, како каже представник Министарства културе Џао Ћиџенг, "културни дефицит" у размени са светом.

Изгледа да су два разлога кључна: пуна подређеност културе и уметности комунистичкој идеологији и револуцији и, друго, дуга изолованост националне културе од светских културних токова. О првом се разлогу јавно не расправља. Али да је он примаран јасно је из једног реаговања књижевника Хонг Јинга: "Не желим да се културом манипулише у некој новој политичкој кампањи. Ако кинески руководиоци стварно намеравају да промовишу културу, нека укину цензуру и допусте надметање слободне мисли".

Што се тиче другог разлога, дуга изолација кинеске културе од светских токова није последица само комунизма, него и колонијализма. Одбојност према западним вредностима била је толика да се писац Лу Син питао још 1925: "Кад ћемо престати да доносимо цигле на Кинески зид?" Мао је тек касније дошао са "Јенанским форумом", претворивши културу у оружје револуције.

Последњих четврт века, од отварања према свету, Кинези су испољили велику жеђ за упознавањем културног стваралаштва других. Своју културну баштину популарисали су скромно, а савремено стваралаштво још скромније и не нарочито успешно. Кинеска кинематографија, рецимо, имала је завидне успехе у свету у последњих неколико година. А Кина је од 2000. до 2004. године увезла 4.332 страна филма. У исто време није извезла ниједан свој. (Ово се често наводи као пример "културног дефицита").

Конфучијеви институти

У међувремену, дошло се до драгоценог сазнања: ширење класичне културе није могуће без дејства тржишта и без упоредног ширења популарне културе. Тако су се, као национални брендови, упоредо нашли један древни мудрац, једна лепа филмска глумица и један славни спортиста.

Истовремено, закључено је да је и ширење културе, као и ширење бизниса, неодвојиво од популарисања кинеског језика. У свету сада 40 милиона људи учи кинески. За популарисање свог језика и културе Кинези су, по угледу на Француску алијансу или Гетеове институте, почели да оснивају Конфучијеве институте. Биће их око стотину широм света.