Polenska vejavica

Po­če­lo dra­pa­nje po le­đi­ma i sto­ma­ku. Čas sin, čas će­ra. Pa za­jed­no, u če­ti­ri ru­ke! Kao da se spre­ma­ju za jav­ni na­stup! Gvir­nem im pod ma­ji­cu, ne vi­dim osip. Si­gur­no ih svr­bi ma­tiš, po­mi­šljam na naj­go­re. Gre­bu sad ru­ke i bu­ti­ne. Pa, da, na­ja­vljen je i pi­sme­ni iz fi­zi­ke! Nor­mal­no da se fo­li­ran­ti če­šu. Tek će da se če­šu kad ih do­hva­tim. Ser­vi­ra­ju mi pri­ču da da­nas, su­tra, a ve­ro­vat­no ni u pe­tak ne­će mo­ći na na­sta­vu. „Skok­ni, ta­jo, kod raz­red­ne, oprav­daj nam iz­o­stan­ke”, mo­le uglas. „Šta je to tri da­na...”

Tri da­na!? Da su uči­li, ne bi se sad dra­pa­li. I gde baš usred ne­de­lje da ih spo­pad­ne svra­bež! Kao uči­telj­sko de­te, u nji­ho­vim go­di­na­ma ni­sam ni u snu po­mi­šljao da se raz­bo­lim rad­nim da­nom. Tek u pe­tak uve­če smeo sam da se skljo­kam u po­ste­lju, vi­ken­dom sam mo­gao i da mrem ako ho­ću, ali u po­ne­de­ljak uju­tru u 7.00 mo­rao sam da bu­dem na pra­gu zdrav, prav, čio i spre­man za no­ve po­be­de i ve­li­ka de­la. A mo­jim ki­lav­ci­ma ma­lo-ma­lo pa se slo­ši utor­kom ili, ej, sre­dom! Ni­je ne­go!

Od­ve­dem ih le­ka­ru. Nek pre­su­di stru­ka. Na­čel­ni­ca pe­di­ja­tri­je u do­mu zdra­vlja dr Mi­re­la Ra­kić-Bac­ko­vić, od­ne­dav­no Müller, oko­mi­la se na me­ne: „Sa­slu­šaj­te me, ta­ta, pa­žlji­vo: aler­gi­ja je bo­lest 21. ve­ka. Sta­ti­sti­ka ka­že da sva­kog dru­gog sta­nov­ni­ka Sr­bi­je iri­ti­ra bar je­dan aler­gen, sva­kog tre­ćeg vi­še od dva, dok sva­kog če­tvr­tog sve ži­vo dra­ži i ner­vi­ra! I pri­me­ću­je­te li vi da upra­vo cve­ta­ju tra­ve, to­po­la, ba­grem, a da se am­bro­zi­ja spre­ma za eks­plo­zi­ju. Po­len­ska zrn­ca, kao pa­hu­lje u me­ća­vi, le­te ki­lo­me­tri­ma una­o­ko­lo i pa­ci­jen­ti­ma či­ne ne­vo­lje. A što ne ve­ru­je­te sop­stve­noj de­ci, to je za po­seb­nu bri­gu!”

Je­dva se iz­vu­koh. Opa­ka Müller­ka uma­lo me ni­je po­sla­la na po­sma­tra­nje, a klin­ci­ma je za­to pro­pi­sa­la „le­kić”, po­sa­ve­to­va­la ih da – ako već ne mo­gu da pro­me­ne sre­di­nu i me­sto bo­rav­ka – ne iz­la­ze dok ne pro­đe „mi­ri­sna ve­ja­vi­či­ca” i oslo­bo­di­la „ško­li­ce” na­red­ne dve sed­mi­ce...

Vra­ti­smo se ku­ći, a ta­mo – kao u iz­be­glič­kom kam­pu. Pri­sti­gla ba­ba sa Ka­ra­bur­me i do­ve­la pri­ja-Slav­ku iz Ko­te­ža i je­tr­vu Pa­vli­nu iz Kr­nja­če. Sre­di­lo ih cve­ta­nje rit­skih to­po­la! Cu­ri im iz no­sa, gre­be u gr­lu i oči­ma pa po­be­gle iz du­nav­skog pri­o­ba­lja! Za­u­ze­le go­stin­sku so­bu! „Osta­je­mo dva-tri da­na, si­ne, da se ma­lo opo­ra­vi­mo od do­sad­nih ma­ca...” upu­ću­je me ba­ka.

Eto i uj­ka Be­log i uj­ne Dra­goj­le iz Rip­nja. „Kod vas na go­lom be­to­nu je naj­si­gur­ni­je. Le­či­će­mo se na as­fal­tu dok ne pre­cve­ta onaj ba­gre­mar pod Ava­lom”, re­kla mi uj­na uno­se­ći ko­fe­re. Obu­ko­še pi­dža­me! Za­le­go­še na na­šem fran­cu­skom kre­ve­tu!

Za nji­ma do­đo­še i te­ča Rad­mi­lo, tet­ka Na­ta i tet­ki­no ma­lo Ljup­če sa Be­ža­nij­ske ko­se. Ne mo­gu da iz­dr­že ko­sid­bu ne­ke ta­mo li­va­de. Po­pu­ni se i dnev­ni bo­ra­vak...

Že­ni iz­bi­le tuf­ne po fa­ci. Či­sta aler­gij­ska re­ak­ci­ja! Ze­va, di­sa­la bi, al’ va­zduh joj ne ula­zi u plu­ća. Ši­šti. Šmi­če. Še­ta po hod­ni­ku. Ja prč­kam po ku­hi­nji. Spre­mam sen­dvi­če i sla­do­led sa pr­vim ja­go­da­ma. Sav sam se osuo kad mi pro­da­vac na Ka­le­nić pi­ja­ci sa­op­štio: „Ne­pr­ska­ne, 700 di­na­ra čan­če!” Sko­či­li mi plih­či­ći po do­njem de­lu le­đa. Si­tan ojed.

Dok su bo­le­sni­ci lic­ka­li ka­ši­či­ce, su­pru­ga i ja se is­kra­do­smo, usko­či­smo u „ju­gi­ća”, pa pra­vac Ko­šut­njak, u sr­ce po­len­ske me­ća­ve, gde go­to­vo da i ne­ma lju­di. Us­put sam na pum­pi si­pao tri li­tra go­ri­va. Od ce­ne ben­zi­na, ve­će ne­go u Švaj­car­skoj, spo­pa­la me naj­že­šća iri­ta­ci­ja. Po­do­be­sti­la mi se ko­priv­nja­ča! Pla­nuo ojed! Po­mi­slih, dra­pa­ju­ći se, po­len­ska ve­ja­vi­ca će i pre­sta­ti s pro­le­ćem, go­sti će nam se bo­že zdra­vlja po­le­či­ti, ali za sku­po­ću od ko­je pa­ti­mo svi – le­ka ne­ma bez ob­zi­ra na se­zo­nu.

Pod kro­šnjom sta­re li­pe, ko­ja sa­mo što ni­je pro­cve­ta­la, že­ni­ca mi ce­le no­ći ša­pu­ta­la da sam kao rak cr­ven, da ur­lam kao šum­ska zver i da je pum­pa­dži­ja bio pa­me­tan – ni­je se za­me­rio ju­na­ku što se če­še i na­li­va go­ri­vo kao da je dža­be. Sme­ja­li smo se kao lu­di, „ju­gić” je škri­pao, li­pa je šu­šta­la i... Na­ku­plje­nu iri­ta­ci­ju je pred zo­ru upi­lo ti­ho ne­bo od pam­ti­ve­ka osu­to zve­zda­ma.

Dar­ko Ka­le­zić