Поленска вејавица

По­че­ло дра­па­ње по ле­ђи­ма и сто­ма­ку. Час син, час ће­ра. Па за­јед­но, у че­ти­ри ру­ке! Као да се спре­ма­ју за јав­ни на­ступ! Гвир­нем им под ма­ји­цу, не ви­дим осип. Си­гур­но их свр­би ма­тиш, по­ми­шљам на нај­го­ре. Гре­бу сад ру­ке и бу­ти­не. Па, да, на­ја­вљен је и пи­сме­ни из фи­зи­ке! Нор­мал­но да се фо­ли­ран­ти че­шу. Тек ће да се че­шу кад их до­хва­тим. Сер­ви­ра­ју ми при­чу да да­нас, су­тра, а ве­ро­ват­но ни у пе­так не­ће мо­ћи на на­ста­ву. „Скок­ни, та­јо, код раз­ред­не, оправ­дај нам из­о­стан­ке”, мо­ле углас. „Шта је то три да­на...”

Три да­на!? Да су учи­ли, не би се сад дра­па­ли. И где баш усред не­де­ље да их спо­пад­не свра­беж! Као учи­тељ­ско де­те, у њи­хо­вим го­ди­на­ма ни­сам ни у сну по­ми­шљао да се раз­бо­лим рад­ним да­ном. Тек у пе­так уве­че смео сам да се скљо­кам у по­сте­љу, ви­кен­дом сам мо­гао и да мрем ако хо­ћу, али у по­не­де­љак ују­тру у 7.00 мо­рао сам да бу­дем на пра­гу здрав, прав, чио и спре­ман за но­ве по­бе­де и ве­ли­ка де­ла. А мо­јим ки­лав­ци­ма ма­ло-ма­ло па се сло­ши утор­ком или, еј, сре­дом! Ни­је не­го!

Од­ве­дем их ле­ка­ру. Нек пре­су­ди стру­ка. На­чел­ни­ца пе­ди­ја­три­је у до­му здра­вља др Ми­ре­ла Ра­кић-Бац­ко­вић, од­не­дав­но Müller, око­ми­ла се на ме­не: „Са­слу­шај­те ме, та­та, па­жљи­во: алер­ги­ја је бо­лест 21. ве­ка. Ста­ти­сти­ка ка­же да сва­ког дру­гог ста­нов­ни­ка Ср­би­је ири­ти­ра бар је­дан алер­ген, сва­ког тре­ћег ви­ше од два, док сва­ког че­твр­тог све жи­во дра­жи и нер­ви­ра! И при­ме­ћу­је­те ли ви да упра­во цве­та­ју тра­ве, то­по­ла, ба­грем, а да се ам­бро­зи­ја спре­ма за екс­пло­зи­ју. По­лен­ска зрн­ца, као па­ху­ље у ме­ћа­ви, ле­те ки­ло­ме­три­ма уна­о­ко­ло и па­ци­јен­ти­ма чи­не не­во­ље. А што не ве­ру­је­те соп­стве­ној де­ци, то је за по­себ­ну бри­гу!”

Је­два се из­ву­кох. Опа­ка Müller­ka ума­ло ме ни­је по­сла­ла на по­сма­тра­ње, а клин­ци­ма је за­то про­пи­са­ла „ле­кић”, по­са­ве­то­ва­ла их да – ако већ не мо­гу да про­ме­не сре­ди­ну и ме­сто бо­рав­ка – не из­ла­зе док не про­ђе „ми­ри­сна ве­ја­ви­чи­ца” и осло­бо­ди­ла „шко­ли­це” на­ред­не две сед­ми­це...

Вра­ти­смо се ку­ћи, а та­мо – као у из­бе­глич­ком кам­пу. При­сти­гла ба­ба са Ка­ра­бур­ме и до­ве­ла при­ја-Слав­ку из Ко­те­жа и је­тр­ву Па­вли­ну из Кр­ња­че. Сре­ди­ло их цве­та­ње рит­ских то­по­ла! Цу­ри им из но­са, гре­бе у гр­лу и очи­ма па по­бе­гле из ду­нав­ског при­о­ба­ља! За­у­зе­ле го­стин­ску со­бу! „Оста­је­мо два-три да­на, си­не, да се ма­ло опо­ра­ви­мо од до­сад­них ма­ца...” упу­ћу­је ме ба­ка.

Ето и уј­ка Бе­лог и уј­не Дра­гој­ле из Рип­ња. „Код вас на го­лом бе­то­ну је нај­си­гур­ни­је. Ле­чи­ће­мо се на ас­фал­ту док не пре­цве­та онај ба­гре­мар под Ава­лом”, ре­кла ми уј­на уно­се­ћи ко­фе­ре. Обу­ко­ше пи­џа­ме! За­ле­го­ше на на­шем фран­цу­ском кре­ве­ту!

За њи­ма до­ђо­ше и те­ча Рад­ми­ло, тет­ка На­та и тет­ки­но ма­ло Љуп­че са Бе­жа­ниј­ске ко­се. Не мо­гу да из­др­же ко­сид­бу не­ке та­мо ли­ва­де. По­пу­ни се и днев­ни бо­ра­вак...

Же­ни из­би­ле туф­не по фа­ци. Чи­ста алер­гиј­ска ре­ак­ци­ја! Зе­ва, ди­са­ла би, ал’ ва­здух јој не ула­зи у плу­ћа. Ши­шти. Шми­че. Ше­та по ход­ни­ку. Ја прч­кам по ку­хи­њи. Спре­мам сен­дви­че и сла­до­лед са пр­вим ја­го­да­ма. Сав сам се осуо кад ми про­да­вац на Ка­ле­нић пи­ја­ци са­оп­штио: „Не­пр­ска­не, 700 ди­на­ра чан­че!” Ско­чи­ли ми плих­чи­ћи по до­њем де­лу ле­ђа. Си­тан ојед.

Док су бо­ле­сни­ци лиц­ка­ли ка­ши­чи­це, су­пру­га и ја се ис­кра­до­смо, уско­чи­смо у „ју­ги­ћа”, па пра­вац Ко­шут­њак, у ср­це по­лен­ске ме­ћа­ве, где го­то­во да и не­ма љу­ди. Ус­пут сам на пум­пи си­пао три ли­тра го­ри­ва. Од це­не бен­зи­на, ве­ће не­го у Швај­цар­ској, спо­па­ла ме нај­же­шћа ири­та­ци­ја. По­до­бе­сти­ла ми се ко­прив­ња­ча! Пла­нуо ојед! По­ми­слих, дра­па­ју­ћи се, по­лен­ска ве­ја­ви­ца ће и пре­ста­ти с про­ле­ћем, го­сти ће нам се бо­же здра­вља по­ле­чи­ти, али за ску­по­ћу од ко­је па­ти­мо сви – ле­ка не­ма без об­зи­ра на се­зо­ну.

Под кро­шњом ста­ре ли­пе, ко­ја са­мо што ни­је про­цве­та­ла, же­ни­ца ми це­ле но­ћи ша­пу­та­ла да сам као рак цр­вен, да ур­лам као шум­ска звер и да је пум­па­џи­ја био па­ме­тан – ни­је се за­ме­рио ју­на­ку што се че­ше и на­ли­ва го­ри­во као да је џа­бе. Сме­ја­ли смо се као лу­ди, „ју­гић” је шкри­пао, ли­па је шу­шта­ла и... На­ку­пље­ну ири­та­ци­ју је пред зо­ру упи­ло ти­хо не­бо од пам­ти­ве­ка осу­то зве­зда­ма.

Дар­ко Ка­ле­зић