Поленска вејавица
Почело драпање по леђима и стомаку. Час син, час ћера. Па заједно, у четири руке! Као да се спремају за јавни наступ! Гвирнем им под мајицу, не видим осип. Сигурно их сврби матиш, помишљам на најгоре. Гребу сад руке и бутине. Па, да, најављен је и писмени из физике! Нормално да се фолиранти чешу. Тек ће да се чешу кад их дохватим. Сервирају ми причу да данас, сутра, а вероватно ни у петак неће моћи на наставу. „Скокни, тајо, код разредне, оправдај нам изостанке”, моле углас. „Шта је то три дана...”
Три дана!? Да су учили, не би се сад драпали. И где баш усред недеље да их спопадне сврабеж! Као учитељско дете, у њиховим годинама нисам ни у сну помишљао да се разболим радним даном. Тек у петак увече смео сам да се скљокам у постељу, викендом сам могао и да мрем ако хоћу, али у понедељак ујутру у 7.00 морао сам да будем на прагу здрав, прав, чио и спреман за нове победе и велика дела. А мојим килавцима мало-мало па се слоши уторком или, еј, средом! Није него!
Одведем их лекару. Нек пресуди струка. Начелница педијатрије у дому здравља др Мирела Ракић-Бацковић, однедавно Müller, окомила се на мене: „Саслушајте ме, тата, пажљиво: алергија је болест 21. века. Статистика каже да сваког другог становника Србије иритира бар један алерген, сваког трећег више од два, док сваког четвртог све живо дражи и нервира! И примећујете ли ви да управо цветају траве, топола, багрем, а да се амброзија спрема за експлозију. Поленска зрнца, као пахуље у мећави, лете километрима унаоколо и пацијентима чине невоље. А што не верујете сопственој деци, то је за посебну бригу!”
Једва се извукох. Опака Müllerka умало ме није послала на посматрање, а клинцима је зато прописала „лекић”, посаветовала их да – ако већ не могу да промене средину и место боравка – не излазе док не прође „мирисна вејавичица” и ослободила „школице” наредне две седмице...
Вратисмо се кући, а тамо – као у избегличком кампу. Пристигла баба са Карабурме и довела прија-Славку из Котежа и јетрву Павлину из Крњаче. Средило их цветање ритских топола! Цури им из носа, гребе у грлу и очима па побегле из дунавског приобаља! Заузеле гостинску собу! „Остајемо два-три дана, сине, да се мало опоравимо од досадних маца...” упућује ме бака.
Ето и ујка Белог и ујне Драгојле из Рипња. „Код вас на голом бетону је најсигурније. Лечићемо се на асфалту док не прецвета онај багремар под Авалом”, рекла ми ујна уносећи кофере. Обукоше пиџаме! Залегоше на нашем француском кревету!
За њима дођоше и теча Радмило, тетка Ната и теткино мало Љупче са Бежанијске косе. Не могу да издрже косидбу неке тамо ливаде. Попуни се и дневни боравак...
Жени избиле туфне по фаци. Чиста алергијска реакција! Зева, дисала би, ал’ ваздух јој не улази у плућа. Шишти. Шмиче. Шета по ходнику. Ја прчкам по кухињи. Спремам сендвиче и сладолед са првим јагодама. Сав сам се осуо кад ми продавац на Каленић пијаци саопштио: „Непрскане, 700 динара чанче!” Скочили ми плихчићи по доњем делу леђа. Ситан ојед.
Док су болесници лицкали кашичице, супруга и ја се искрадосмо, ускочисмо у „југића”, па правац Кошутњак, у срце поленске мећаве, где готово да и нема људи. Успут сам на пумпи сипао три литра горива. Од цене бензина, веће него у Швајцарској, спопала ме најжешћа иритација. Подобестила ми се копривњача! Плануо ојед! Помислих, драпајући се, поленска вејавица ће и престати с пролећем, гости ће нам се боже здравља полечити, али за скупоћу од које патимо сви – лека нема без обзира на сезону.
Под крошњом старе липе, која само што није процветала, женица ми целе ноћи шапутала да сам као рак црвен, да урлам као шумска звер и да је пумпаџија био паметан – није се замерио јунаку што се чеше и налива гориво као да је џабе. Смејали смо се као луди, „југић” је шкрипао, липа је шуштала и... Накупљену иритацију је пред зору упило тихо небо од памтивека осуто звездама.
Дарко Калезић
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


