Dunav i Sava bez „parkinga” za barže

U Sr­bi­ji po­sto­je me­đu­na­rod­ni pu­te­vi duž ko­jih go­to­vo da ne­ma par­kin­ga za te­ret­nja­ke. Za­to im je do­zvo­lje­no da se od­mo­re gde god po­že­le, pod uslo­vom da se par­ki­ra­ju uz ivi­cu pu­ta i da ne dre­ma­ju pod mo­sto­vi­ma. Ti me­đu­na­rod­ni pu­te­vi su – Du­nav i Sa­va. Osim u ne­ko­li­ko lu­ka, od ko­jih je be­o­grad­ska već iz­ve­sno vre­me pre­sta­la da pri­ma ve­ći­nu te­re­ta, bar­že ne­ma­ju si­dri­šta kao me­đu­sta­ni­ce na pro­pu­to­va­nju, ta­ko da mo­gu da bu­du osta­vlje­ne na sva­kom me­stu van vo­de­nog ko­ri­do­ra od­re­đe­ne ši­ri­ne, ko­ji pred­sta­vlja plov­ni put, pod uslo­vom da se, na­rav­no, ne za­vla­če pod mo­sto­ve.

Ne­do­sta­tak si­dri­šta ni­je pi­ta­nje udob­no­sti pu­to­va­nja, već pi­ta­nje bez­bed­no­sti te­re­ta i reč­nog sa­o­bra­ća­ja. U pro­pi­snom „sto­va­ri­štu na vo­di” po­sto­ja­le bi i ja­ke bo­ve ko­je bi one­mo­gu­ća­va­le da se bar­že ot­ka­če i na­pra­ve ršum, kao i ču­var­ska slu­žba ko­ja bi pa­zi­la da bar­že ne bu­du pre­vi­še bli­zu jed­na dru­goj, ka­kav je sa­da če­sto slu­čaj, a što uve­ća­va šte­tu ka­da se „otrg­nu s lan­ca”. Ču­va­ri bi ta­ko­đe spre­ča­va­li lo­po­ve i tr­gov­ce na cr­no, ko­ji su se ina­če na­mno­ži­li na Du­na­vu, da od­no­se de­lo­ve te­re­ta.

Sve pom­pe­zne na­ja­ve ve­li­kih ula­ga­nja u du­nav­ski ko­ri­dor zna­če sa­mo da je in­fra­struk­tu­ra reč­nih pu­te­va za­sta­re­la, ili da je uop­šte ne­ma. Upu­će­ni u ovu te­mu ka­žu da je i luč­ka opre­ma u jad­nom sta­nju, ali to je po­seb­na pri­ča. I van lu­ka bi mo­ra­li da se na­la­ze pri­sta­ni, gde se ro­ba pre­to­va­ru­je, a za­tim i si­dri­šta, kao skla­di­šta za te­ret, po­go­to­vo onaj opa­sni.

Sa svo­je stra­ne, dr­ža­va ni­ti ima nov­ca za po­sta­vlja­nje si­dri­šta, ni­ti je za njih od­re­di­la lo­ka­ci­je, upr­kos če­sto po­na­vlja­nim prog­no­za­ma da ćereč­ni pro­met bi­ti znat­no po­ve­ćan u na­red­nim go­di­na­ma.

– Pri­sta­ni su vi­še pri­vat­no eko­nom­sko pi­ta­nje ko­je je na bro­da­ri­ma i nji­ho­voj fi­nan­sij­skoj sna­zi. Si­dri­šti­ma bi, me­đu­tim, mo­ra­la da se po­za­ba­vi dr­ža­va. U naj­ma­nju ru­ku, ako se i od­lu­či­mo za ne­ku vr­stu part­ner­stva sa pri­vat­ni­ci­ma u nji­ho­vom po­sta­vlja­nju i opre­ma­nju, dr­ža­va bi tre­ba­lo da za si­dri­šta od­re­di ade­kvat­na me­sta u skla­du sa hi­dro­me­te­o­ro­lo­škim uslo­vi­ma – ka­že „Po­li­ti­kin” sa­go­vor­nik iz jed­ne od dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja ko­je se sta­ra­ju o re­ka­ma, ina­če du­go­go­di­šnji ka­pe­tan.

Bro­da­ri se osla­nja­ju na ne­ko­li­ko pri­vat­nih si­dri­šta ko­ja su, uz na­dok­na­du, otvo­re­na i za osta­le ko­ri­sni­ke, ali njih opet ne­ma do­volj­no, ni­ti ima­ju ka­pa­ci­tet za pri­jem ve­ćeg bro­ja plo­vi­la. U nji­ma ne­ma ni ču­va­ra, ta­ko da bro­da­ri mo­ra­ju da osta­vlja­ju svo­je lju­de da pa­ze ka­ko to­var ne bi ne­stao.

– Zbog to­ga ceo kon­voj mo­ra­mo da za­dr­ža­va­mo da bi­smo bde­li nad sa­mo jed­nom bar­žom ko­ja tre­ba da osta­ne. U Sme­de­re­vu stal­no dr­ži­mo svoj brod, jer ta­mo se naj­vi­še kra­de. Ni luč­ke slu­žbe ni­su od po­mo­ći. Pre­da­mo im do­ku­men­ta s po­da­ci­ma o to­va­ru, ali je to či­sta for­mal­nost, jer oni ne pro­ve­ra­va­ju šta je za­i­sta do­spe­lo do njih i da li je ne­što us­put ukra­de­no, ili je ne­sta­lo u „cr­noj” tr­go­vi­ni po­je­di­nih čla­no­va po­sa­de sa šver­ce­ri­ma i pre­pro­dav­ci­ma. Za­to vla­snik bro­da ne mo­že da pra­ti trag svo­je ro­be, a du­žan je da pla­ti ako is­po­ru­či ma­nje ne­go što mu je na­ru­če­no – ob­ja­šnja­va je­dan od is­ku­snih bro­da­ra iz ino­stra­ne fir­me. 

Re­sor­no Mi­ni­star­stvo in­fra­struk­tu­re za sa­da je sa­mo odo­bri­lo pro­je­kat „Naf­ta­he­ma” za si­dri­šte na 1164. ki­lo­me­tru Du­na­va. Još jed­na fir­ma ra­di na pro­jekt­noj do­ku­men­ta­ci­ji za si­dri­šte na Sa­vi. O to­me da li je iko za­in­te­re­so­van da po­sta­vi si­dri­šta van Be­o­gra­da, u mi­ni­star­stvu ne zna­ju ni­šta.

– Ne­do­sta­tak put­ne in­fra­struk­tu­re je raz­log što su nas stran­ci za­o­bi­šli i bro­do­ve usme­ri­li na plov­ne pu­te­ve okol­nih ze­ma­lja. I te­ret­ne i put­nič­ke, po­što ni za tu­ri­ste ne­ma­mo do­bro ras­po­re­đe­ne pri­sta­ne gde bi mo­gli da se is­kr­ca­ju, kao ni tu­ri­stič­ke sa­dr­ža­je na oba­li ko­ji bi ih za­dr­ža­li. O te­ret­nim pri­sta­ni­ma bo­lje i da ne go­vo­ri­mo. U mno­gi­ma je opre­ma za­sta­re­la, pon­to­ni su pre­po­top­ski i skr­plje­ni od sta­rih obje­ka­ta, lju­di se ne ose­ća­ju si­gur­no da tu pri­ve­du brod. Nor­ma br­zi­ne uto­va­ra i is­to­va­ra je ka­ta­stro­fal­no ni­ska. Da se ma­nje za­dr­ža­va­mo, i ma­nje pri­sta­na bi bi­lo po­treb­no – na­vo­di sa­go­vor­nik ko­ji je na vi­so­koj po­zi­ci­ji u jed­nom od ve­ćih bro­dar­skih pred­u­ze­ća.

V. Vu­ka­so­vić