Дунав и Сава без „паркинга” за барже

У Ср­би­ји по­сто­је ме­ђу­на­род­ни пу­те­ви дуж ко­јих го­то­во да не­ма пар­кин­га за те­рет­ња­ке. За­то им је до­зво­ље­но да се од­мо­ре где год по­же­ле, под усло­вом да се пар­ки­ра­ју уз иви­цу пу­та и да не дре­ма­ју под мо­сто­ви­ма. Ти ме­ђу­на­род­ни пу­те­ви су – Ду­нав и Са­ва. Осим у не­ко­ли­ко лу­ка, од ко­јих је бе­о­град­ска већ из­ве­сно вре­ме пре­ста­ла да при­ма ве­ћи­ну те­ре­та, бар­же не­ма­ју си­дри­шта као ме­ђу­ста­ни­це на про­пу­то­ва­њу, та­ко да мо­гу да бу­ду оста­вље­не на сва­ком ме­сту ван во­де­ног ко­ри­до­ра од­ре­ђе­не ши­ри­не, ко­ји пред­ста­вља плов­ни пут, под усло­вом да се, на­рав­но, не за­вла­че под мо­сто­ве.

Не­до­ста­так си­дри­шта ни­је пи­та­ње удоб­но­сти пу­то­ва­ња, већ пи­та­ње без­бед­но­сти те­ре­та и реч­ног са­о­бра­ћа­ја. У про­пи­сном „сто­ва­ри­шту на во­ди” по­сто­ја­ле би и ја­ке бо­ве ко­је би оне­мо­гу­ћа­ва­ле да се бар­же от­ка­че и на­пра­ве ршум, као и чу­вар­ска слу­жба ко­ја би па­зи­ла да бар­же не бу­ду пре­ви­ше бли­зу јед­на дру­гој, ка­кав је са­да че­сто слу­чај, а што уве­ћа­ва ште­ту ка­да се „отрг­ну с лан­ца”. Чу­ва­ри би та­ко­ђе спре­ча­ва­ли ло­по­ве и тр­гов­це на цр­но, ко­ји су се ина­че на­мно­жи­ли на Ду­на­ву, да од­но­се де­ло­ве те­ре­та.

Све пом­пе­зне на­ја­ве ве­ли­ких ула­га­ња у ду­нав­ски ко­ри­дор зна­че са­мо да је ин­фра­струк­ту­ра реч­них пу­те­ва за­ста­ре­ла, или да је уоп­ште не­ма. Упу­ће­ни у ову те­му ка­жу да је и луч­ка опре­ма у јад­ном ста­њу, али то је по­себ­на при­ча. И ван лу­ка би мо­ра­ли да се на­ла­зе при­ста­ни, где се ро­ба пре­то­ва­ру­је, а за­тим и си­дри­шта, као скла­ди­шта за те­рет, по­го­то­во онај опа­сни.

Са сво­је стра­не, др­жа­ва ни­ти има нов­ца за по­ста­вља­ње си­дри­шта, ни­ти је за њих од­ре­ди­ла ло­ка­ци­је, упр­кос че­сто по­на­вља­ним прог­но­за­ма да ћереч­ни про­мет би­ти знат­но по­ве­ћан у на­ред­ним го­ди­на­ма.

– При­ста­ни су ви­ше при­ват­но еко­ном­ско пи­та­ње ко­је је на бро­да­ри­ма и њи­хо­вој фи­нан­сиј­ској сна­зи. Си­дри­шти­ма би, ме­ђу­тим, мо­ра­ла да се по­за­ба­ви др­жа­ва. У нај­ма­њу ру­ку, ако се и од­лу­чи­мо за не­ку вр­сту парт­нер­ства са при­ват­ни­ци­ма у њи­хо­вом по­ста­вља­њу и опре­ма­њу, др­жа­ва би тре­ба­ло да за си­дри­шта од­ре­ди аде­кват­на ме­ста у скла­ду са хи­дро­ме­те­о­ро­ло­шким усло­ви­ма – ка­же „По­ли­ти­кин” са­го­вор­ник из јед­не од др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја ко­је се ста­ра­ју о ре­ка­ма, ина­че ду­го­го­ди­шњи ка­пе­тан.

Бро­да­ри се осла­ња­ју на не­ко­ли­ко при­ват­них си­дри­шта ко­ја су, уз на­док­на­ду, отво­ре­на и за оста­ле ко­ри­сни­ке, али њих опет не­ма до­вољ­но, ни­ти има­ју ка­па­ци­тет за при­јем ве­ћег бро­ја пло­ви­ла. У њи­ма не­ма ни чу­ва­ра, та­ко да бро­да­ри мо­ра­ју да оста­вља­ју сво­је љу­де да па­зе ка­ко то­вар не би не­стао.

– Због то­га цео кон­вој мо­ра­мо да за­др­жа­ва­мо да би­смо бде­ли над са­мо јед­ном бар­жом ко­ја тре­ба да оста­не. У Сме­де­ре­ву стал­но др­жи­мо свој брод, јер та­мо се нај­ви­ше кра­де. Ни луч­ке слу­жбе ни­су од по­мо­ћи. Пре­да­мо им до­ку­мен­та с по­да­ци­ма о то­ва­ру, али је то чи­ста фор­мал­ност, јер они не про­ве­ра­ва­ју шта је за­и­ста до­спе­ло до њих и да ли је не­што ус­пут укра­де­но, или је не­ста­ло у „цр­ној” тр­го­ви­ни по­је­ди­них чла­но­ва по­са­де са швер­це­ри­ма и пре­про­дав­ци­ма. За­то вла­сник бро­да не мо­же да пра­ти траг сво­је ро­бе, а ду­жан је да пла­ти ако ис­по­ру­чи ма­ње не­го што му је на­ру­че­но – об­ја­шња­ва је­дан од ис­ку­сних бро­да­ра из ино­стра­не фир­ме. 

Ре­сор­но Ми­ни­стар­ство ин­фра­струк­ту­ре за са­да је са­мо одо­бри­ло про­је­кат „Наф­та­хе­ма” за си­дри­ште на 1164. ки­ло­ме­тру Ду­на­ва. Још јед­на фир­ма ра­ди на про­јект­ној до­ку­мен­та­ци­ји за си­дри­ште на Са­ви. О то­ме да ли је ико за­ин­те­ре­со­ван да по­ста­ви си­дри­шта ван Бе­о­гра­да, у ми­ни­стар­ству не зна­ју ни­шта.

– Не­до­ста­так пут­не ин­фра­струк­ту­ре је раз­лог што су нас стран­ци за­о­би­шли и бро­до­ве усме­ри­ли на плов­не пу­те­ве окол­них зе­ма­ља. И те­рет­не и пут­нич­ке, по­што ни за ту­ри­сте не­ма­мо до­бро рас­по­ре­ђе­не при­ста­не где би мо­гли да се ис­кр­ца­ју, као ни ту­ри­стич­ке са­др­жа­је на оба­ли ко­ји би их за­др­жа­ли. О те­рет­ним при­ста­ни­ма бо­ље и да не го­во­ри­мо. У мно­ги­ма је опре­ма за­ста­ре­ла, пон­то­ни су пре­по­топ­ски и скр­пље­ни од ста­рих обје­ка­та, љу­ди се не осе­ћа­ју си­гур­но да ту при­ве­ду брод. Нор­ма бр­зи­не уто­ва­ра и ис­то­ва­ра је ка­та­стро­фал­но ни­ска. Да се ма­ње за­др­жа­ва­мо, и ма­ње при­ста­на би би­ло по­треб­но – на­во­ди са­го­вор­ник ко­ји је на ви­со­кој по­зи­ци­ји у јед­ном од ве­ћих бро­дар­ских пред­у­зе­ћа.

В. Ву­ка­со­вић