Petunije i šarani omiljena roba

Sa jed­ne stra­ne ro­do­den­dro­ni, mu­ška­tle, le­pi jo­va i dru­gi cvet­ni ukra­si, a pre­ko pu­ta tek ulo­vlje­ni ša­ra­ni, tol­sto­lo­bi­ci i dru­gi uku­sni „ko­ma­di” ko­ji se ko­pr­ca­ju u mre­ži­ci ili pli­va­ju u akva­ri­ju­mu ri­bar­ni­ce. Ova­ko od­ne­dav­no iz­gle­da pre­u­re­đen ku­tak Ze­mun­ske pi­ja­ce ko­ji su kup­ci pam­ti­li po go­mi­la­ma sme­ća iza ogra­de i ro­je­vi­ma mu­va u na­va­li na sve­žu hra­nu. Pro­dav­ci cve­ća ko­ji su me­sta za­u­ze­li pre sa­mo de­se­tak da­na, ka­da je ovaj obje­kat otvo­ren, ka­žu da su­gra­đa­ne za sa­da naj­vi­še pri­vla­če „vi­se­će” bilj­ke, oka­če­ne o kro­vo­ve te­zgi.

– Pe­tu­ni­ja je naj­ve­ći hit, a jed­na ve­li­ka sak­si­ja kod me­ne ko­šta 600 di­na­ra. Ov­de če­sto do­la­ze i vla­sni­ci ka­fi­ća, pa ku­pu­ju cve­će ko­jim de­ko­ri­šu ba­šte. Ima­mo vi­še vr­sta cve­ća od ne­kih tr­žnih cen­ta­ra, ali još ni­sam za­do­vo­ljan pro­me­tom, lju­di ne­ma­ju na­vi­ku da ova­mo do­la­ze po ukra­sne bilj­ke – ob­ja­šnja­va nam je­dan od za­ku­pa­ca te­zgi, dok mu­šte­ri­ji pro­da­je ma­lo dr­vo man­da­ri­ne na ko­jem već vi­se mi­ni­ja­tur­ni plo­do­vi.

Jed­na od su­gra­đan­ki ko­ja sva­ko­dnev­no obi­la­zi ovaj im­pro­vi­zo­va­ni ra­sad­nik sme­šten u sr­cu Ze­mu­na ka­že da sva­kog pro­le­ća na cve­će po­tro­ši pet-šest hi­lja­da di­na­ra. Do­la­zi ka­ko bi opre­mi­la te­ra­su, i, od ka­da je otvo­re­na ova pi­ja­ca, sa su­pru­gom je po­se­ću­je sva­ki dan.

– Ube­dlji­vo naj­vi­še mu­šte­ri­ja ima­mo vi­ken­dom, oko po­dne­va, valj­da su se lju­di od­vi­kli od ra­nog usta­ja­nja. Rad­nim da­ni­ma mno­gi do­la­ze po­sle po­sla. Ov­de smo sva­kog da­na od se­dam uju­tru do pet. Mno­go je bo­lje i ure­đe­ni­je ne­go ra­ni­je, ka­da su mno­gi iz­la­ga­li cve­će po skle­pa­nim štan­do­vi­ma iza ogra­de, a ov­de gde smo mi sa­da, čuo sam da su spa­va­li bes­kuć­ni­ci. Je­di­no što je ov­de osta­lo mno­go pre­pro­da­va­ca – sve­do­či od­ga­ji­vač i pro­da­vac cve­ća Ne­boj­ša Olu­jić.    

Iza re­do­va te­zgi sa ukra­snim bilj­ka­ma, na­la­zi se deo tr­žni­ce ko­ji se po­pu­lar­no na­zi­va ala­ska pi­ja­ca. Za raz­li­ku od pre me­sec-dva ka­da su tr­gov­ci sla­ga­li ri­bu u gaj­bi­ce i iz­la­ga­li je na li­me­ne te­zge ko­je bi se le­ti usi­ja­le, sa­da se nji­hov ulov na­la­zi na nat­kri­ve­nim ra­fo­vi­ma, ili u akva­ri­ju­mi­ma. Pri­mer­ci ša­ra­na, so­mo­va, tol­sto­lo­bi­ka i dru­gih slat­ko­vod­nih ri­ba na ovaj na­čin mno­go su bo­lje za­šti­će­ni od in­se­ka­ta. Je­di­no što bi se mo­glo za­me­ri­ti po­je­di­nim pro­dav­ci­ma je­ste to što u iz­lo­ge ni­su is­ta­kli ce­ne.

Tr­gov­ci s ko­ji­ma smo raz­go­va­ra­li su sa­gla­sni u pro­ce­ni da se naj­vi­še pro­da­je ša­ran (ki­lo­gram je od 250 do 300 di­na­ra) a sle­di be­la ri­ba, tol­sto­lo­bik i so­mo­vi­na. U po­nu­di su i smr­znu­ti mor­ski pro­iz­vo­di, ali ve­ći­na za­ku­pa­ca ovog pro­daj­nog pro­sto­ra ni­je za­do­volj­na pro­me­tom.

– Uobi­ča­je­no, naj­ve­ća gu­žva i pro­da­ja je sre­dom i pet­kom. Osta­lim da­ni­ma, mno­go je vi­še onih ko­ji se ras­pi­tu­ju ne­go onih ko­ji pa­za­re – za­klju­ču­je je­dan od is­ku­sni­jih ze­mun­skih pro­da­va­ca ri­be.

N. Be­lić