Петуније и шарани омиљена роба

Са јед­не стра­не ро­до­ден­дро­ни, му­шка­тле, ле­пи јо­ва и дру­ги цвет­ни укра­си, а пре­ко пу­та тек уло­вље­ни ша­ра­ни, тол­сто­ло­би­ци и дру­ги уку­сни „ко­ма­ди” ко­ји се ко­пр­ца­ју у мре­жи­ци или пли­ва­ју у аква­ри­ју­му ри­бар­ни­це. Ова­ко од­не­дав­но из­гле­да пре­у­ре­ђен ку­так Зе­мун­ске пи­ја­це ко­ји су куп­ци пам­ти­ли по го­ми­ла­ма сме­ћа иза огра­де и ро­је­ви­ма му­ва у на­ва­ли на све­жу хра­ну. Про­дав­ци цве­ћа ко­ји су ме­ста за­у­зе­ли пре са­мо де­се­так да­на, ка­да је овај обје­кат отво­рен, ка­жу да су­гра­ђа­не за са­да нај­ви­ше при­вла­че „ви­се­ће” биљ­ке, ока­че­не о кро­во­ве те­зги.

– Пе­ту­ни­ја је нај­ве­ћи хит, а јед­на ве­ли­ка сак­си­ја код ме­не ко­шта 600 ди­на­ра. Ов­де че­сто до­ла­зе и вла­сни­ци ка­фи­ћа, па ку­пу­ју цве­ће ко­јим де­ко­ри­шу ба­ште. Има­мо ви­ше вр­ста цве­ћа од не­ких тр­жних цен­та­ра, али још ни­сам за­до­во­љан про­ме­том, љу­ди не­ма­ју на­ви­ку да ова­мо до­ла­зе по укра­сне биљ­ке – об­ја­шња­ва нам је­дан од за­ку­па­ца те­зги, док му­ште­ри­ји про­да­је ма­ло др­во ман­да­ри­не на ко­јем већ ви­се ми­ни­ја­тур­ни пло­до­ви.

Јед­на од су­гра­ђан­ки ко­ја сва­ко­днев­но оби­ла­зи овај им­про­ви­зо­ва­ни ра­сад­ник сме­штен у ср­цу Зе­му­на ка­же да сва­ког про­ле­ћа на цве­ће по­тро­ши пет-шест хи­ља­да ди­на­ра. До­ла­зи ка­ко би опре­ми­ла те­ра­су, и, од ка­да је отво­ре­на ова пи­ја­ца, са су­пру­гом је по­се­ћу­је сва­ки дан.

– Убе­дљи­во нај­ви­ше му­ште­ри­ја има­мо ви­кен­дом, око по­дне­ва, ваљ­да су се љу­ди од­ви­кли од ра­ног уста­ја­ња. Рад­ним да­ни­ма мно­ги до­ла­зе по­сле по­сла. Ов­де смо сва­ког да­на од се­дам ују­тру до пет. Мно­го је бо­ље и уре­ђе­ни­је не­го ра­ни­је, ка­да су мно­ги из­ла­га­ли цве­ће по скле­па­ним штан­до­ви­ма иза огра­де, а ов­де где смо ми са­да, чуо сам да су спа­ва­ли бес­кућ­ни­ци. Је­ди­но што је ов­де оста­ло мно­го пре­про­да­ва­ца – све­до­чи од­га­ји­вач и про­да­вац цве­ћа Не­бој­ша Олу­јић.    

Иза ре­до­ва те­зги са укра­сним биљ­ка­ма, на­ла­зи се део тр­жни­це ко­ји се по­пу­лар­но на­зи­ва ала­ска пи­ја­ца. За раз­ли­ку од пре ме­сец-два ка­да су тр­гов­ци сла­га­ли ри­бу у гај­би­це и из­ла­га­ли је на ли­ме­не те­зге ко­је би се ле­ти уси­ја­ле, са­да се њи­хов улов на­ла­зи на нат­кри­ве­ним ра­фо­ви­ма, или у аква­ри­ју­ми­ма. При­мер­ци ша­ра­на, со­мо­ва, тол­сто­ло­би­ка и дру­гих слат­ко­вод­них ри­ба на овај на­чин мно­го су бо­ље за­шти­ће­ни од ин­се­ка­та. Је­ди­но што би се мо­гло за­ме­ри­ти по­је­ди­ним про­дав­ци­ма је­сте то што у из­ло­ге ни­су ис­та­кли це­не.

Тр­гов­ци с ко­ји­ма смо раз­го­ва­ра­ли су са­гла­сни у про­це­ни да се нај­ви­ше про­да­је ша­ран (ки­ло­грам је од 250 до 300 ди­на­ра) а сле­ди бе­ла ри­ба, тол­сто­ло­бик и со­мо­ви­на. У по­ну­ди су и смр­зну­ти мор­ски про­из­во­ди, али ве­ћи­на за­ку­па­ца овог про­дај­ног про­сто­ра ни­је за­до­вољ­на про­ме­том.

– Уоби­ча­је­но, нај­ве­ћа гу­жва и про­да­ја је сре­дом и пет­ком. Оста­лим да­ни­ма, мно­го је ви­ше оних ко­ји се рас­пи­ту­ју не­го оних ко­ји па­за­ре – за­кљу­чу­је је­дан од ис­ку­сни­јих зе­мун­ских про­да­ва­ца ри­бе.

Н. Бе­лић