Junak jedinog godišnjeg doba

Otkako se civilizacija obračunala sa godišnjim dobima, oni koji bi da žive moraju da prežive – vrelinu i led. Ovo ekološko leto, uprkos pomami za rashladnim uređajima (osim u javnim ustanovama), pokazalo se i kao najverodostojniji test izdržljivosti. Možda je, uistinu, u dobru lako dobar biti – toga se više ne sećamo. Izvesno je da se na muci najbolje poznaju antijunaci. Spisak nije dugačak, pa da vidimo ko to podnosi toplo-hladno: komarci – ubedljivo na prvom mestu, vlasnici novca čiji se poster nije pojavio u crnim hronikama i, kao najvitalnija kategorija – zlo u nama.

Insekti su na vreme intuitivno mutirali. Spontano su se udružili sa tranzicionim profiterima, jer jedni od drugih mnogo uče. Današnji Gregor Samsa ne mora da živi u strahu da će se probuditi kao buba. Čak i da mu se to desi, zaprašiće ga bajatim insekticidom – preživeće. Mnogo su realnije šanse da se Kafkin junak, posle neke žurke u Monte Karlu, otrezni u vidu bogatog Srbina, vlasnika čeličane, šećerane, rudnika... Svejedno – ionako će na brzinu stečenu imovinu još brže pretvoriti u unosan ugostiteljski objekat. Tim potezom rešio je sve probleme budući da luksuz stvara luksuz efikasnije od umnožavanja virusa. Ako ga pozovu na sud, ne mora da brine – proces će jamačno biti kobajagi, jednom, kada ga, i ukoliko, preopterećeno pravosuđe zakaže. U daljem tekstu priče, gazda i njegove mnogobrojne, dobro plaćene sluge, usredsređeni su samo na dve delatnosti – da biraju pevačice i da paze da ih mimoiđe metak.

Šta radi većinski deo stanovništva, osim što psuje od nemoći, kako je to tačno zapazila Vedrana Rudan? Pa, za početak, koristi prave otrove. Uostalom, siromaštvu se nikada nije mogla osporiti autentičnost. Naime, nesnosne vrućine sasvim dobro podnose i oni građani koji, premda samozvano (i neplaćeno!), veoma revnosno truju životinje. Pošle nedelje, na primer – priča mi čovek koji na pijaci puni upaljače – nepoznati počinioci su mu otrovali mačke. Kada bi neko pitao zašto, samo bi se otkrilo da nije odavde. Čovek koji puni upaljače ima svoje dvorište, mačke nikome ne smetaju, itd. Pa, onda, zašto? Zato.

U blizini pijace nalaze se dve osnovne škole. Dok traje školska godina niko ne sme da zaviri u dvorište, naročito noću kada se deca tu slobodno opijaju, drogiraju, tuku – rade šta hoće. Međutim, tokom raspusta, u školskim dvorištima skoro svakog jutra osvane bar jedan otrovan pas. Najčešće žrtve trovača-dobrovoljaca su oni pitomi psi lutalice koji se igraju sa decom previđajući punoletne građane. Za razliku od pasa, građani i ne pomišljaju na decu koja ni približno nemaju otpornost insekata. Važno je posuti otrov. Zašto(?)

Da li je zlo obavezno iracionalno? U crnim hronikama tvrde da nije, već da je mahom opravdano "biznisom". Kad vidimo one silne nule ispred imenice "evro" u množini, skloni smo da poverujemo. Te se tako niko nije začudio kada su krajem prošle nedelje opet neki nepoznati počinioci upucali redovnog gosta kafića nadomak jedne od pomenutih škola. Kafić je, uzgred budi primećeno, naslovljen kao "klub ljubitelja muzike" (nije precizirano koje). Ubistvo se dogodilo u tzv. pristojno vreme, dok su deca još bila napolju i igrala se u parku preko puta. Očevici su se prestravili, ali ne i začudili. Ljudi su postali imuni na ovakva scenarija zahvaljujući filmovima iz TV repertoara. Pucnjava je normalna, krv teče u svačijem vidnom polju. Dok je otrov više literarno sredstvo i kao takav neprijatan – primorava na razmišljanje. I još gore – na zaključak – da je zlo u nama.

Ipak, postoji i veće zlo od zla. Oni koji su ovoga leta preživeli čak i naše zdravstvene ustanove, gde vazduha nema ni za lek, dobro će upamtiti moć nemara. On je, zaista, svetski – i po obimu i po poreklu. Kamufliran u zlo, nemar se kao najopasnija pošast neometano provlači kroz kontinuirano ratovanje, nuklearni otpad, auspuhe i sva ostala neuništiva legla uništavanja preostalog životnog prostora. Priča se menja iz osnova. Teorija i praksa zavere, zajedno sa otrovima, postaju passés, što će pogoditi mnoge savremene autore, naročito slavne. Došli smo do tog stupnja razvoja kada planiranje nije neophodno. Ništa loše se više ne mora organizovati, a malo šta i može. 

Na jedan novi, opskurni način vraćamo se starim temama. Glavna je, svakako, opstanak. Junak našeg doba može biti samo potomak Odiseja, nezavisno od toga što ljudi više nemaju živaca da čitaju ni novine, a kamoli Homera. Prepoznaće ga. Samo ako čuju da je neko napisao priručnik o disanju bez kiseonika, o življenju bez živaca, o borbi protiv organizovane depresije i tome slično, svi će pohrliti da nabave primerak, pa makar autor bio i funkcionalno pismeni vlasnik streljane. Promrzao ili pregrejan, junak ne traži pisca – nasušna je funkcija.