Јунак јединог годишњег доба

Откако се цивилизација обрачунала са годишњим добима, они који би да живе морају да преживе – врелину и лед. Ово еколошко лето, упркос помами за расхладним уређајима (осим у јавним установама), показало се и као најверодостојнији тест издржљивости. Можда је, уистину, у добру лако добар бити – тога се више не сећамо. Извесно је да се на муци најбоље познају антијунаци. Списак није дугачак, па да видимо ко то подноси топло-хладно: комарци – убедљиво на првом месту, власници новца чији се постер није појавио у црним хроникама и, као највиталнија категорија – зло у нама.

Инсекти су на време интуитивно мутирали. Спонтано су се удружили са транзиционим профитерима, јер једни од других много уче. Данашњи Грегор Самса не мора да живи у страху да ће се пробудити као буба. Чак и да му се то деси, запрашиће га бајатим инсектицидом – преживеће. Много су реалније шансе да се Кафкин јунак, после неке журке у Монте Карлу, отрезни у виду богатог Србина, власника челичане, шећеране, рудника... Свеједно – ионако ће на брзину стечену имовину још брже претворити у уносан угоститељски објекат. Тим потезом решио је све проблеме будући да луксуз ствара луксуз ефикасније од умножавања вируса. Ако га позову на суд, не мора да брине – процес ће јамачно бити кобајаги, једном, када га, и уколико, преоптерећено правосуђе закаже. У даљем тексту приче, газда и његове многобројне, добро плаћене слуге, усредсређени су само на две делатности – да бирају певачице и да пазе да их мимоиђе метак.

Шта ради већински део становништва, осим што псује од немоћи, како је то тачно запазила Ведрана Рудан? Па, за почетак, користи праве отрове. Уосталом, сиромаштву се никада није могла оспорити аутентичност. Наиме, несносне врућине сасвим добро подносе и они грађани који, премда самозвано (и неплаћено!), веома ревносно трују животиње. Пошле недеље, на пример – прича ми човек који на пијаци пуни упаљаче – непознати починиоци су му отровали мачке. Када би неко питао зашто, само би се открило да није одавде. Човек који пуни упаљаче има своје двориште, мачке никоме не сметају, итд. Па, онда, зашто? Зато.

У близини пијаце налазе се две основне школе. Док траје школска година нико не сме да завири у двориште, нарочито ноћу када се деца ту слободно опијају, дрогирају, туку – раде шта хоће. Међутим, током распуста, у школским двориштима скоро сваког јутра осване бар један отрован пас. Најчешће жртве тровача-добровољаца су они питоми пси луталице који се играју са децом превиђајући пунолетне грађане. За разлику од паса, грађани и не помишљају на децу која ни приближно немају отпорност инсеката. Важно је посути отров. Зашто(?)

Да ли је зло обавезно ирационално? У црним хроникама тврде да није, већ да је махом оправдано "бизнисом". Кад видимо оне силне нуле испред именице "евро" у множини, склони смо да поверујемо. Те се тако нико није зачудио када су крајем прошле недеље опет неки непознати починиоци упуцали редовног госта кафића надомак једне од поменутих школа. Кафић је, узгред буди примећено, насловљен као "клуб љубитеља музике" (није прецизирано које). Убиство се догодило у тзв. пристојно време, док су деца још била напољу и играла се у парку преко пута. Очевици су се престравили, али не и зачудили. Људи су постали имуни на оваква сценарија захваљујући филмовима из ТВ репертоара. Пуцњава је нормална, крв тече у свачијем видном пољу. Док је отров више литерарно средство и као такав непријатан – приморава на размишљање. И још горе – на закључак – да је зло у нама.

Ипак, постоји и веће зло од зла. Они који су овога лета преживели чак и наше здравствене установе, где ваздуха нема ни за лек, добро ће упамтити моћ немара. Он је, заиста, светски – и по обиму и по пореклу. Камуфлиран у зло, немар се као најопаснија пошаст неометано провлачи кроз континуирано ратовање, нуклеарни отпад, ауспухе и сва остала неуништива легла уништавања преосталог животног простора. Прича се мења из основа. Теорија и пракса завере, заједно са отровима, постају passés, што ће погодити многе савремене ауторе, нарочито славне. Дошли смо до тог ступња развоја када планирање није неопходно. Ништа лоше се више не мора организовати, а мало шта и може. 

На један нови, опскурни начин враћамо се старим темама. Главна је, свакако, опстанак. Јунак нашег доба може бити само потомак Одисеја, независно од тога што људи више немају живаца да читају ни новине, а камоли Хомера. Препознаће га. Само ако чују да је неко написао приручник о дисању без кисеоника, о живљењу без живаца, о борби против организоване депресије и томе слично, сви ће похрлити да набаве примерак, па макар аутор био и функционално писмени власник стрељане. Промрзао или прегрејан, јунак не тражи писца – насушна је функција.