Hakeri, pirati i NATO

 U Briselu je „savet mudraca“ NATO-a, pod komandom bivšeg državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt, izdao saopštenje u kojem se najavljuje nova strategija alijanse za sledećih deset godina. Tek što je minulo 60 godina od formiranja NATO-a, alijansa je i dalje u užurbanoj potrazi za svrhom svog postojanja. Jer je glavna strateška funkcija NATO-a bila da sačuva zajednicu interesa između Evrope i Amerike, a ti interesi su sve više različiti. Čak ni povratak Francuske u vojne strukture alijanse ne može da porekne jasnu indikaciju da prisustvujemo rađanju jedne nove gvozdene zavese. Između saveznika sa dve strane Atlantika.

Naime, predlozi Nemačke, ali i još nekih članica NATO-a, da SAD uklone 200 atomskih bombi iz svojih baza u Evropi, nisu naišli na razumevanje ni u Vašingtonu ni u Briselu. Državni sekretar SAD Hilari Klinton tome se energično usprotivila.

Tokom hladnog rata NATO je imao jasnog neprijatelja: Sovjetski Savez. To mu je i dalo preciznu funkciju: odbraniti zapadnu Evropu od konvencionalnog i nuklearnog napada snaga Varšavskog pakta. Jasnoća funkcije protiv definisanog neprijatelja pomogla je da se oblikuje vojna struktura i doktrina razmeštanja sile. Posle raspada Sovjetskog Saveza i nestanka Varšavskog pakta, alijansa i struktura opstaju, ali su konceptualno i operativno prepuštene same sebi u ratu protiv terorizma koji pogrešno spaja taktiku – terorizam – sa neprijateljem.

Jer NATO nije sasvim spreman da se izbori sa drugim velikim savremenim pretnjama kao što su islamski fundamentalizam i širenje nuklearnog oružja. Zapravo, EU je, a ne NATO, mnogo efikasniji instrument za konsolidaciju novih demokratija rođenih u obojenim revolucijama u istočnoj Evropi.

Dakle, nacrt nove strategije NATO-a govori o terorizmu, Avganistanu, napadima na informacione mreže i piratima na moru i zaštiti značajnih postrojenja za snabdevanje. To, „zaštita značajnih postrojenja za snabdevanje“, izazvaće, verovatno uz spominjanje Irana i njegovih raketa, i najviše komentara i nedoumica. Jer šta su to po novoj strategiji NATO-a „značajna postrojenja za snabdevanje“? Postrojenja sa naftom, sa vodom, sa hranom? Termin „značajno postrojenje“ može se vrlo široko tumačiti.

S druge strane, nove članice NATO-a, a bivše zemlje Varšavskog ugovora, insistiraju na klasičnoj odbrani svojih granica i shodno tome na klasičnoj ulozi NATO-a. Gospođa Olbrajt se potrudila da njihove strahove od nove ruske vojne moći relativizuje stavom „kako NATO mora da raspolaže fleksibilnom kombinacijom konvencionalnog i nuklearnog oružja, ali i sistemima PVO, te da ima odgovarajuće planove za vanredne situacije i da organizuje vojne vežbe kako bi članice saveza bile sigurne da će NATO braniti njihove granice“.

Znači, opet ćemo u Evropi gledati velike vežbe NATO-a, manevre „Rifordžer“, za koje se mislilo da su prošlost nestankom Varšavskog pakta. „Rifordžer“ protiv nekog Johana, Ivana, ili Đoke koji hakerišu Internetom, upadaju u kompjutere Pentagona, ili blokiraju informacioni sistem nosača aviona „Nimic“. Šalu na stranu, imaju Amerikanci načina da se neklasičnim metodama suprotstave hakerima, za pirate na svetskim morima i okeanima već su određeni ratni brodovi više država, ali za zaštitu „značajnih postrojenja za snabdevanje“, tu zaista ne znamo šta ćemo. Odnosno, nacrt nove strategije NATO-a o tom pitanju prava je misterija.

Madlen Olbrajt je u Briselu rekla „da je kucnuo čas za obnovu alijanse“. Istovremeno, u Avganistanu su talibani pokrenuli novu prolećnu ofanzivu, vojnici NATO-a ginu. No, ako alijansa želi obnovu onda, pre svega, mora što pre izaći iz avganistanske avanture. Naime, prisustvo NATO-a u Avganistanu, daleko od vitalnog jezgra alijanse i u okviru nejasnih i neracionalnih zadataka nosi sa sobom višestruke rizike: uništiće transatlantski konsenzus koji je pomogao da se alijansa očuva tokom hladnog rata, uplešće NATO u dugotrajna i haotična istorijska neprijateljstva i sukobe, pretvarajući alijansu u strukturu koja se inficira istom onom slabošću koja izaziva prezir prema UN, oživeće sećanja na okupacione sile u mnogim zemljama u razvoju. Uz pomoć istorijske amnezije zapadnjaci posmatraju NATO kao alijansu koja objedinjuje vojnu snagu transatlantskih demokratija. Opsednuti svojom istorijom, nezapadnjaci znaju da sve velike kolonijalne sile pripadaju NATO-u, iako nije i svaka članica NATO-a imala imperiju. Primoravanje država poput Nemačke, Italije i Španije da prihvate veće rizike daleko od Evrope može lako da ima negativan efekat, tako što će oslabiti ionako slabu podršku parlamenta i javnosti za misiju u Avganistanu, izazivajući i povlačenje snaga i krizu u alijansi.

Staviti Iran i njegove rakete u nacrt nove strategije NATO-a za sledećih deset godina drugi je izazov po jedinstvo alijanse. Mnoge evropske članice NATO-a imaju velike ekonomske interese u Iranu, pa nije ni čudno što se usvajanje konačne verzije nove strategije alijanse očekuje tek u novembru, na velikom samitu NATO-a u Briselu. Do tada neke će stvari i oko Irana i oko Avganistana valjda biti i jasnije. Ako budu?