Хакери, пирати и НАТО

 У Бриселу је „савет мудраца“ НАТО-а, под командом бившег државног секретара САД Мадлен Олбрајт, издао саопштење у којем се најављује нова стратегија алијансе за следећих десет година. Тек што је минуло 60 година од формирања НАТО-а, алијанса је и даље у ужурбаној потрази за сврхом свог постојања. Јер је главна стратешка функција НАТО-а била да сачува заједницу интереса између Европе и Америке, а ти интереси су све више различити. Чак ни повратак Француске у војне структуре алијансе не може да порекне јасну индикацију да присуствујемо рађању једне нове гвоздене завесе. Између савезника са две стране Атлантика.

Наиме, предлози Немачке, али и још неких чланица НАТО-а, да САД уклоне 200 атомских бомби из својих база у Европи, нису наишли на разумевање ни у Вашингтону ни у Бриселу. Државни секретар САД Хилари Клинтон томе се енергично успротивила.

Током хладног рата НАТО је имао јасног непријатеља: Совјетски Савез. То му је и дало прецизну функцију: одбранити западну Европу од конвенционалног и нуклеарног напада снага Варшавског пакта. Јасноћа функције против дефинисаног непријатеља помогла је да се обликује војна структура и доктрина размештања силе. После распада Совјетског Савеза и нестанка Варшавског пакта, алијанса и структура опстају, али су концептуално и оперативно препуштене саме себи у рату против тероризма који погрешно спаја тактику – тероризам – са непријатељем.

Јер НАТО није сасвим спреман да се избори са другим великим савременим претњама као што су исламски фундаментализам и ширење нуклеарног оружја. Заправо, ЕУ је, а не НАТО, много ефикаснији инструмент за консолидацију нових демократија рођених у обојеним револуцијама у источној Европи.

Дакле, нацрт нове стратегије НАТО-а говори о тероризму, Авганистану, нападима на информационе мреже и пиратима на мору и заштити значајних постројења за снабдевање. То, „заштита значајних постројења за снабдевање“, изазваће, вероватно уз спомињање Ирана и његових ракета, и највише коментара и недоумица. Јер шта су то по новој стратегији НАТО-а „значајна постројења за снабдевање“? Постројења са нафтом, са водом, са храном? Термин „значајно постројење“ може се врло широко тумачити.

С друге стране, нове чланице НАТО-а, а бивше земље Варшавског уговора, инсистирају на класичној одбрани својих граница и сходно томе на класичној улози НАТО-а. Госпођа Олбрајт се потрудила да њихове страхове од нове руске војне моћи релативизује ставом „како НАТО мора да располаже флексибилном комбинацијом конвенционалног и нуклеарног оружја, али и системима ПВО, те да има одговарајуће планове за ванредне ситуације и да организује војне вежбе како би чланице савеза биле сигурне да ће НАТО бранити њихове границе“.

Значи, опет ћемо у Европи гледати велике вежбе НАТО-а, маневре „Рифорджер“, за које се мислило да су прошлост нестанком Варшавског пакта. „Рифорджер“ против неког Јохана, Ивана, или Ђоке који хакеришу Интернетом, упадају у компјутере Пентагона, или блокирају информациони систем носача авиона „Нимиц“. Шалу на страну, имају Американци начина да се некласичним методама супротставе хакерима, за пирате на светским морима и океанима већ су одређени ратни бродови више држава, али за заштиту „значајних постројења за снабдевање“, ту заиста не знамо шта ћемо. Односно, нацрт нове стратегије НАТО-а о том питању права је мистерија.

Мадлен Олбрајт је у Бриселу рекла „да је куцнуо час за обнову алијансе“. Истовремено, у Авганистану су талибани покренули нову пролећну офанзиву, војници НАТО-а гину. Но, ако алијанса жели обнову онда, пре свега, мора што пре изаћи из авганистанске авантуре. Наиме, присуство НАТО-а у Авганистану, далеко од виталног језгра алијансе и у оквиру нејасних и нерационалних задатака носи са собом вишеструке ризике: уништиће трансатлантски консензус који је помогао да се алијанса очува током хладног рата, уплешће НАТО у дуготрајна и хаотична историјска непријатељства и сукобе, претварајући алијансу у структуру која се инфицира истом оном слабошћу која изазива презир према УН, оживеће сећања на окупационе силе у многим земљама у развоју. Уз помоћ историјске амнезије западњаци посматрају НАТО као алијансу која обједињује војну снагу трансатлантских демократија. Опседнути својом историјом, незападњаци знају да све велике колонијалне силе припадају НАТО-у, иако није и свака чланица НАТО-а имала империју. Приморавање држава попут Немачке, Италије и Шпаније да прихвате веће ризике далеко од Европе може лако да има негативан ефекат, тако што ће ослабити ионако слабу подршку парламента и јавности за мисију у Авганистану, изазивајући и повлачење снага и кризу у алијанси.

Ставити Иран и његове ракете у нацрт нове стратегије НАТО-а за следећих десет година други је изазов по јединство алијансе. Многе европске чланице НАТО-а имају велике економске интересе у Ирану, па није ни чудно што се усвајање коначне верзије нове стратегије алијансе очекује тек у новембру, на великом самиту НАТО-а у Бриселу. До тада неке ће ствари и око Ирана и око Авганистана ваљда бити и јасније. Ако буду?