Careva nova nauka ili…?

Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije, usvojena jesenas, omanji je dokument, koji se sastoji od dosta lepih slika, posebno ministra Đelića, i četrdesetak stranica teksta od kojih na otprilike polovini piše nešto što ne pripada opštim znanjima i katalozima predavanja, te zavodljivog naslova Fokus i partnerstvo i pomalo nepismenog podnaslova „Srbija kao inovativna zemlja u kojoj naučnici dostižu evropske standarde, doprinose ukupnom nivou znanja društva i unapređuju tehnološki razvoj privrede“.

Uspešnost bilo koje strategije zavisi od pet elemenata: formalnog okvira, ciljeva, ishodišta, uslova sprovođenja i sredstava. Pošto Srbija trenutno ima višak ambicija, a manjak ozbiljnog planiranja (nema čak ni nagoveštaj opšteg razvojnog plana), naše strategije su većma spiskovi lepih želja. Ova se zaustavila negde na pola puta; na jednu dobru ideju ide jedna koja je potire, na jednu načetu temu jedna izostavljena.

Formalni okvir sprovođenja strategije čini nekoliko zakona, ali oni nisu međusobno usklađeni. Na primer, skupštinska odluka o izjednačavanju diplome i mastera praktično je ukinula master kao ulaznicu u naučni rad, doktorske studije na kojima preovlađuje sistem sa dve godine predavanja i godinu dana za pisanje disertacije, čime izradu doktorata svodi na stari magistarski rad. Odredbe pravilnika o vrednovanju naučnog rada potiru ideju da se naučnici podstiču na popularizaciju nauke, ministarska uprava potire ideju o stabilnosti u radu institucija, naučni kadar se ne može podmladiti ako bar neki studenti na doktorskim studijama ne budu zaposleni da rade samo to, SANU je zakonom dobila nesrazmerno veliku ulogu u odnosu na institute i univerzitet…

Ciljevi su jasna instrumentalizacija nauke za potrebe privrede, ali se nigde ne ukazuje koja će to privreda koristiti lokalne naučne rezultate. Ne može se istovremeno planirati razvoj telekomunikacija i Telekom prodavati privatnim interesima, razvoj nanotehnologije ili optičke mreže ne planira se tako što se nabrajaju područja istraživanja i primena iz nekog uvoda u te tehnologije, multidisciplinarna istraživanja ne postoje bez multidisciplinarnih časopisa, mladi naučnici ne mogu stići koeficijente ako se u časopisima sa SCI liste objavljuju nenaučni radovi (pogledajte, na primer, tekst Mira Vuksanovića u Južnoslovenskom filologu LXIV za 2008. godinu), nema ozbiljnih istraživanja u humanističkim naukama ako im je jedini cilj „afirmacija nacionalnog identiteta“ i društvenim ako im je ključni cilj doprinos promenljivim i nejasnim ciljevima javne politike…

Osnov svake strategije mora činiti temeljita analiza ishodišnog stanja, a u ovoj ima samo nešto brojčanih podataka, jer očevidno ni samo Ministarstvo nema dovoljno relevantnih podataka, pominju se nedostatak kritične mase i nefunkcionalna mreža instituta, ali ne i kada je reč o univerzitetima, nema ni nagoveštaja analize nezavidne intelektualne klime i stanja etike u našoj nauci i visokoškolskoj nastavi, pominje se nedostatak naučnika, ali bez jasnog plana kako da se taj broj poveća…

Nedostatak analize uslova sprovođenja možda je najveći nedostatak, jer nema međunarodne saradnje ako se ne promene stavovi prema inostranim naučnicima, nema inovacija u privredi ako se ne skrši uvoznički lobi, nema povećanja energetske efikasnosti ako EPS služi kao socijala, nema promene starosne piramide ako se suštinski ne promeni odnos prema mladim naučnicima, nema svrhe pozivati iseljene naučnike da se vrate kada se praktično ništa ne čini da se zadrže oni koji su već ovde…(/slika2)

Predviđena sredstva su još i najbolji deo ako se pod tim podrazumevaju izdvajanje novca, smeštaj za đake Matematičke gimnazije, izgradnja stanova ili podrška Petnici, ali je teško videti čemu može da posluži Centar za promociju nauke kada u Srbiji postoji jedan jedini novinar koji se bavi samo naukom, zašto da se, na primer, umesto dolaska đaka u Beograd, ne bi poboljšala nastava matematike u unutrašnjosti ili zašto se umesto centara izvrsnosti ne poboljša naučni rad u postojećim institucijama…

Teza da će više nauke i naučnika rešiti razvojne probleme sama po sebi postaje otrcana kao i teza da više tržišta samo po sebi rešava te iste probleme, a ni rast naučne birokratije, neminovan u okvirima ovakve strategije, neće poboljšati naučne rezultate. Sve me to podseća na želju da se nađemo na listi 500 najboljih univerziteta kojoj nedostaju samo odgovori na dva jednostavna pitanja, zašto i kako. Ili na priču da je Srbiji potrebno još 14.000 naučnika, samo nikako da nađem ko je i kako izračunao baš taj broj.

Ako je ova strategija početak jednog ozbiljnog analitičkog dokumenta od nekoliko stotina stranica o kome će se voditi podjednako ozbiljna rasprava, doneće dobrobit ne samo nauci već i celoj Srbiji, što mu je iskazani cilj. Ali ako ostane samo reklamna brošura aktuelnog ministra – daće isti rezultat kao i strategija borbe protiv siromaštva ili reforma univerziteta, dakle nikakav ili onako šućmurast.