Kišni veteran

Kao ve­te­ran bor­be pro­tiv kuć­ne vla­ge i autor „Stra­te­gi­je za od­bra­nu stam­be­nih obje­ka­ta od pro­ki­šnja­va­nja pri­ruč­nim i ad hok sred­stvi­ma”, ovih da­na imam mno­go po­sla. Ba­u­ljam po ta­va­nu i zap­ti­vam pu­ko­ti­ne u kro­vu ke­sa­ma, kr­pa­ma, iz­no­še­nim ma­ji­ca­ma, na­pu­šte­nim go­lu­bi­jim gne­zdi­ma... ne­ma se pa­ra za to­nu hi­dro­i­zo­la­ci­o­nog ma­te­ri­ja­la – ka­tran, si­li­kon, smo­le i pur­pe­ne – a ka­mo­li za no­vu će­ra­mi­du. Ni kre­dit mi se ne­što ne di­že. Di­nar pli­va ko se­ki­ra pa ne bih da na­to­va­ren ra­ta­ma oko vra­ta i sam po­sta­nem da­vlje­nik.

Gra­ci­o­znim po­kre­ti­ma na ko­ji­ma bi mi po­za­vi­deo sva­ki ba­le­tan ba­lan­si­ram na gre­da­ma od jed­ne do dru­ge tra­ke sve­tlo­sti što se pro­bi­ja kroz ras­tre­se­ni crep. Za­sta­nem is­pod sno­pa, kao is­pod re­flek­to­ra, iz­ve­dem pi­ru­e­tu-dve, na­bi­jem gu­žvu u pro­cep pa po­sko­čim da­lje, do sle­de­ćeg me­sta zgod­nog da se sim­bo­lič­ki i fi­gu­ra­tiv­no is­ka­žem a da se pri tom ne skr­ljam kroz po­ro­zni pla­fon do­le u stan. Kad na ta­va­nu za­vla­da to­tal­ni mrak i za­ve­sa kao pad­ne,uku­ća­ni mi fre­ne­tič­no apla­u­di­ra­ju. Iako me ne vi­de, zna­ju da sam za­pu­šio sve ru­pe – pre­sta­je da ka­plje po nji­ho­vim gla­va­ma, pa i sa­mi naj­zad mo­gu da sto­pi­ra­ju ko­re­o­gra­fi­ju „La­bu­do­vog je­ze­ra” ko­ju su do­ve­li do sa­vr­šen­stva: skac­ka­nje, cup­ka­nje, trč­ka­ra­nje... bo­lje re­ći šljap­ka­nje od so­be do so­be, sa sve su­do­vi­ma u ru­ka­ma.

Že­na me mo­li da ne umi­šljam da sam na po­zo­ri­šnoj sce­ni i da pre­sta­nem da iz­i­gra­vam prin­ca Zig­fri­da da ne bi pu­kla gre­da i šte­ta bi­la ku­di­ka­mo ve­ća od po­pla­ve.

– Si­la­zi vi­še! Pe­le, Si­ni­ša i Ći­ra tra­že po­moć! I nji­ma pro­ki­slo! – ur­la vo­lje­na.

– Si­la­zim, dra­ga Ode­ta... – pri­dru­žu­jem se svo­joj „prin­ce­zi”. Za­vr­tim je oko van­gle na­sred dnev­nog bo­rav­ka, a „kra­lji­ca maj­ka” to jest ba­ba i „la­bu­di­ći” – de­ca od­la­žu la­vo­re i ča­ste nas ova­ci­ja­ma: – Bra­vo­oo!

Ne­be­sa su se pro­te­kle sed­mi­ce pre­ko sva­ke me­re otvo­ri­la pa je lov na ka­pi bio pre­o­ku­pa­ci­ja ne sa­mo na­ma, već i broj­nim ve­se­lja­ci­ma u kom­ši­lu­ku i fa­mi­li­ji.

I po­red to­ga što sam mu na mejl šib­nuo „Stra­te­gi­ju”, kom­ši­ja Pe­le me sa­če­kao na odža­ku une­zve­ren: – Šta ša­lješ ko­ji đa­vo, kad znaš da ne vo­lim da či­tam! Ali dok je me­ne na kro­vu sa otvo­re­nim sun­co­bra­nom, vo­da ne­će pro­ći!

Pre­li­sta­li smo do­ku­ment i na­šli re­še­nje. Ha­u­bu od nje­go­vog „tri­sta­ća” za­ra­slog u ko­rov za­ku­ca­li smo pre­ko ru­pe­ka­nje ko­ju je otvo­ri­la olu­ja. Sav sre­ćan, sklo­pio je sun­co­bran i po­sle 48 sa­ti pro­ve­de­nih na plju­sku vra­tio se po­ro­di­ci. In­si­sti­ra­li su da osta­nem na ka­fi, ali od­bio sam. Ne uži­vam dok ne okon­čam s naj­te­žim slu­ča­je­vi­ma! Če­ka me biv­ši zet Si­ni­ša.

Čim sam ušao u so­ka­če – pri­laz iz Ju­žnog bu­le­va­ra – shva­tih da je Si­ške po­gle­dao elek­tron­sku po­štu. Ni­je mi on tek ona­ko bio zet. Či­ta čo­vek! Već ob­le­pio ku­ću ša­tor­skim kri­li­ma, ku­plje­nim na voj­nom ot­pa­du na ki­lo! Jes da mu dom tre­nut­no iz­gle­da kao ar­ti­lje­rij­ska ba­za, ali do­ma­ćin je pre­za­do­vo­ljan sa­ve­ti­ma iz mog ak­ta. U spa­va­ću so­bu uli­va mu se sve­ga 12 li­ta­ra ki­šni­ce na sat što pla­stič­nim ka­di­ca­ma za cve­će – je­dva ugra­blje­nim na pi­ja­ci! – s la­ko­ćom po­ku­pi nje­go­va tre­ća su­pru­ga Sta­noj­la. Po­mo­gao sam im da za­le­pe ma­skir­ne „ta­pe­te” i sa unu­tra­šnje stra­ne. Sad je zda­nje i spo­lja i iz­nu­tra di­zaj­ni­ra­no u „mi­li­ta­ri” sti­lu i ukla­pa se u ceo kraj!

E, Dor­ćo­lac Ći­ra za­dao mi naj­vi­še mu­ke. Dru­gar ži­vi na vr­hu vi­še­sprat­ni­ce sa rav­nim kro­vom. Pi­tao fi­no nad­le­žne da li bi bi­li volj­ni da kao vla­sni­ci objek­ta za­u­sta­ve cu­re­nje u nje­go­vu tr­pe­za­ri­ju, a oni mu još fi­ni­je od­go­vo­ri­li da ne­ma­ju sred­sta­va i da pre­ko so­li­te­ra slo­bod­no ras­pro­stre naj­lon i kra­je­ve pri­ti­sne ci­gla­ma „da ve­tar ne od­ne­se za­šti­tu”. Eto! I nad­le­žni či­ta­ju mo­ju „Stra­te­gi­ju”! Ko­ri­ste izum, a ne po­štu­ju autor­ska pra­va!

Ći­ri­nu bez­na­de­žnu si­tu­a­ci­ju pre­o­kre­nuo sam na kurs eko­nom­ske do­bi­ti. Za­su­li smo naj­lon s 500 ki­la hu­mu­sa. Ze­mlja upi­ja vla­gu. Ma­nje će da mu na­ta­pa tr­pe­za­ri­ju. Za­sa­di­li le­je lu­ka, pa­ra­daj­za, kra­sta­va­ca... To je „in” i u Nju­jor­ku. Za ja­go­de smo za­ka­sni­li, ali sti­žu ma­li­ne i ku­pi­ne. Bi­će ovo rod­na go­di­na.

Dar­ko Ka­le­zić