Кишни ветеран

Као ве­те­ран бор­бе про­тив кућ­не вла­ге и аутор „Стра­те­ги­је за од­бра­ну стам­бе­них обје­ка­та од про­ки­шња­ва­ња при­руч­ним и ад хок сред­стви­ма”, ових да­на имам мно­го по­сла. Ба­у­љам по та­ва­ну и зап­ти­вам пу­ко­ти­не у кро­ву ке­са­ма, кр­па­ма, из­но­ше­ним ма­ји­ца­ма, на­пу­ште­ним го­лу­би­јим гне­зди­ма... не­ма се па­ра за то­ну хи­дро­и­зо­ла­ци­о­ног ма­те­ри­ја­ла – ка­тран, си­ли­кон, смо­ле и пур­пе­не – а ка­мо­ли за но­ву ће­ра­ми­ду. Ни кре­дит ми се не­што не ди­же. Ди­нар пли­ва ко се­ки­ра па не бих да на­то­ва­рен ра­та­ма око вра­та и сам по­ста­нем да­вље­ник.

Гра­ци­о­зним по­кре­ти­ма на ко­ји­ма би ми по­за­ви­део сва­ки ба­ле­тан ба­лан­си­рам на гре­да­ма од јед­не до дру­ге тра­ке све­тло­сти што се про­би­ја кроз рас­тре­се­ни цреп. За­ста­нем ис­под сно­па, као ис­под ре­флек­то­ра, из­ве­дем пи­ру­е­ту-две, на­би­јем гу­жву у про­цеп па по­ско­чим да­ље, до сле­де­ћег ме­ста згод­ног да се сим­бо­лич­ки и фи­гу­ра­тив­но ис­ка­жем а да се при том не скр­љам кроз по­ро­зни пла­фон до­ле у стан. Кад на та­ва­ну за­вла­да то­тал­ни мрак и за­ве­са као пад­не,уку­ћа­ни ми фре­не­тич­но апла­у­ди­ра­ју. Иако ме не ви­де, зна­ју да сам за­пу­шио све ру­пе – пре­ста­је да ка­пље по њи­хо­вим гла­ва­ма, па и са­ми нај­зад мо­гу да сто­пи­ра­ју ко­ре­о­гра­фи­ју „Ла­бу­до­вог је­зе­ра” ко­ју су до­ве­ли до са­вр­шен­ства: скац­ка­ње, цуп­ка­ње, трч­ка­ра­ње... бо­ље ре­ћи шљап­ка­ње од со­бе до со­бе, са све су­до­ви­ма у ру­ка­ма.

Же­на ме мо­ли да не уми­шљам да сам на по­зо­ри­шној сце­ни и да пре­ста­нем да из­и­гра­вам прин­ца Зиг­фри­да да не би пу­кла гре­да и ште­та би­ла ку­ди­ка­мо ве­ћа од по­пла­ве.

– Си­ла­зи ви­ше! Пе­ле, Си­ни­ша и Ћи­ра тра­же по­моћ! И њи­ма про­ки­сло! – ур­ла во­ље­на.

– Си­ла­зим, дра­га Оде­та... – при­дру­жу­јем се сво­јој „прин­це­зи”. За­вр­тим је око ван­гле на­сред днев­ног бо­рав­ка, а „кра­љи­ца мај­ка” то јест ба­ба и „ла­бу­ди­ћи” – де­ца од­ла­жу ла­во­ре и ча­сте нас ова­ци­ја­ма: – Бра­во­оо!

Не­бе­са су се про­те­кле сед­ми­це пре­ко сва­ке ме­ре отво­ри­ла па је лов на ка­пи био пре­о­ку­па­ци­ја не са­мо на­ма, већ и број­ним ве­се­ља­ци­ма у ком­ши­лу­ку и фа­ми­ли­ји.

И по­ред то­га што сам му на мејл шиб­нуо „Стра­те­ги­ју”, ком­ши­ја Пе­ле ме са­че­као на оџа­ку уне­зве­рен: – Шта ша­љеш ко­ји ђа­во, кад знаш да не во­лим да чи­там! Али док је ме­не на кро­ву са отво­ре­ним сун­цо­бра­ном, во­да не­ће про­ћи!

Пре­ли­ста­ли смо до­ку­мент и на­шли ре­ше­ње. Ха­у­бу од ње­го­вог „три­ста­ћа” за­ра­слог у ко­ров за­ку­ца­ли смо пре­ко ру­пе­ка­ње ко­ју је отво­ри­ла олу­ја. Сав сре­ћан, скло­пио је сун­цо­бран и по­сле 48 са­ти про­ве­де­них на пљу­ску вра­тио се по­ро­ди­ци. Ин­си­сти­ра­ли су да оста­нем на ка­фи, али од­био сам. Не ужи­вам док не окон­чам с нај­те­жим слу­ча­је­ви­ма! Че­ка ме бив­ши зет Си­ни­ша.

Чим сам ушао у со­ка­че – при­лаз из Ју­жног бу­ле­ва­ра – схва­тих да је Си­шке по­гле­дао елек­трон­ску по­шту. Ни­је ми он тек она­ко био зет. Чи­та чо­век! Већ об­ле­пио ку­ћу ша­тор­ским кри­ли­ма, ку­пље­ним на вој­ном от­па­ду на ки­ло! Јес да му дом тре­нут­но из­гле­да као ар­ти­ље­риј­ска ба­за, али до­ма­ћин је пре­за­до­во­љан са­ве­ти­ма из мог ак­та. У спа­ва­ћу со­бу ули­ва му се све­га 12 ли­та­ра ки­шни­це на сат што пла­стич­ним ка­ди­ца­ма за цве­ће – је­два угра­бље­ним на пи­ја­ци! – с ла­ко­ћом по­ку­пи ње­го­ва тре­ћа су­пру­га Ста­ној­ла. По­мо­гао сам им да за­ле­пе ма­скир­не „та­пе­те” и са уну­тра­шње стра­не. Сад је зда­ње и спо­ља и из­ну­тра ди­зај­ни­ра­но у „ми­ли­та­ри” сти­лу и укла­па се у цео крај!

Е, Дор­ћо­лац Ћи­ра за­дао ми нај­ви­ше му­ке. Дру­гар жи­ви на вр­ху ви­ше­спрат­ни­це са рав­ним кро­вом. Пи­тао фи­но над­ле­жне да ли би би­ли вољ­ни да као вла­сни­ци објек­та за­у­ста­ве цу­ре­ње у ње­го­ву тр­пе­за­ри­ју, а они му још фи­ни­је од­го­во­ри­ли да не­ма­ју сред­ста­ва и да пре­ко со­ли­те­ра сло­бод­но рас­про­стре нај­лон и кра­је­ве при­ти­сне ци­гла­ма „да ве­тар не од­не­се за­шти­ту”. Ето! И над­ле­жни чи­та­ју мо­ју „Стра­те­ги­ју”! Ко­ри­сте изум, а не по­шту­ју аутор­ска пра­ва!

Ћи­ри­ну без­на­де­жну си­ту­а­ци­ју пре­о­кре­нуо сам на курс еко­ном­ске до­би­ти. За­су­ли смо нај­лон с 500 ки­ла ху­му­са. Зе­мља упи­ја вла­гу. Ма­ње ће да му на­та­па тр­пе­за­ри­ју. За­са­ди­ли ле­је лу­ка, па­ра­дај­за, кра­ста­ва­ца... То је „ин” и у Њу­јор­ку. За ја­го­де смо за­ка­сни­ли, али сти­жу ма­ли­не и ку­пи­не. Би­ће ово род­на го­ди­на.

Дар­ко Ка­ле­зић