Još o „srpskom satelitu”

Renomirani vojni komentator Miroslav Lazanski izneo je svoje viđenje aktuelnog pitanja iznajmljivanja satelita u članku „Srbija na satelitu” (objavljeno u „Politici”, 22. maja). Ako je u očekivanju našeg izlaska iz ekonomske krize želeo da o ovoj temi piše na duhovit način u tome je uspeo. Nasmejao sam se i ja njegovim duhovitim opaskama. Ako je želeo i da informiše javnost o čemu se radi u suštinskom smislu, postigao je i taj cilj. Naravno, netačno.

On je u pravu kada kaže da ministar odbrane ne mora ništa da zna o satelitima. Međutim, ovaj ministar je znao dosta o njihovoj upotrebi i značaju u bezbednosnom smislu. Kao sekretar Specijalne komisije UN za Irak, koja je nakon prvog zalivskog rata 1992. godine imala za zadatak da proveri da li su Iraku ostala skrivena oružja za masovno uništavanje, imao sam ovlašćenja za pristup podacima dobijenim satelitskim osmatranjem. Tu sam nešto naučio i o „čitanju” dobijenih snimaka.

Pet delegacija naših vojnih zvaničnika posetilo je Izrael tokom 2002. i 2003. godine i svaki put su imali zadovoljstvo da ih predstavnici „Imidž sata”, ubeđuju u korisnost ove tehnologije. Nisu marili ni da dođu u Beograd. To su uradili u januaru 2005. godine i pred grupom odabranih zvaničnika iz vojnobezbednosnih službi, Generalštaba, Ministarstva odbrane i drugih stručnih službi napravili prezentaciju svoje moćne tehnologije. Ozarena lica prisutnih podstakla su me da ovaj entuzijazam podelim sa najvišim organima državne vlasti. Podneo sam izveštaj Vrhovnom savetu odbrane marta 2005. godine, pa Savetu ministara aprila iste godine, i još jednom VSO-u u junu. Ova tela su prihvatila moje izveštaje i Savet ministara me je zadužio da realizujem aktivnosti na uključivanju državne zajednice u sistem satelitske kontrole. Sastancima VSO prisustvuje i načelnik Generalštaba u koga su tokom diskusije bile uperene oči tri predsednika u očekivanju njegove stručne reakcije. On je odmerenim pokretima glave dao do znanja da predsednici razmišljaju u dobrom pravcu. Doduše, nešto kasnije, načelnik nije više mogao da se seti da je prisustvovao takvim sastancima. Na to su ga podsetili zvanični zapisnici.

Zašto baš izraelski satelit? Sa njima se razgovaralo već nekoliko godina. Bilo je logično te razgovore nastaviti, a drugih ponuđača i nije bilo. Amerika je bila voljna da nam vojno pomogne, pa i u satelitskoj tehnologiji. Tražila se samo jedna stvar – da se pre toga Hagu izruče Karadžić i Mladić. Pregovori sa poznatim evropskim vojnim proizvođačem EADS okončani su po istom osnovu. Bio sam voljan da razgovaram sa Rusima, računajući da ću u startu imati podršku starog poznanika Sergeja Lavrova, njihovog ministra inostranih poslova. Možda je to bilo i logičnije zbog Kosova, a možda bismo satelit dobili i besplatno. Ali to nije bilo u trendu u državi čije su vlasti htele u EU i NATO. A „Imidž sat” je lako obezbedio saglasnost njihove vlade da nam se ova tehnologija proda. Ne verujem, kako to misli Miroslav Lazanski, da bi nam oni za 44 miliona evra prodali trećerazrednu tehnologiju. Ili možda on zna nešto više od mene. Ne isključujem takvu mogućnost, ali on sigurno ne zna mnogo o zemaljskoj stanici.

Nije ona trebalo da bude u Izraelu već u Srbiji. Njena izgradnja, uključujući obuku naših stručnjaka da njom upravljaju, trebalo je da košta šest miliona evra (od ukupne cene). „Imidž sat” nam je nudio i varijantu da njihova zemaljska stanica pravi snimke i da nam ih dostavlja u elektronskoj formi. Druga varijanta omogućavala bi dobijanje slike u realnom vremenu. I ona je koštala više. Naravno, nije sve bilo idealno. Satelit nije pozicioniran iznad Kosova već kruži oko Zemlje i obezbeđuje sliku sa određenim prekidima. To bi, nažalost, omogućilo Ademiju i Šaćiriju da pretrče ulicu neopaženo. Ali vojsku su interesovale i druge stvari. A, bilo je reči i o znatnoj koristi za civilni sektor.

Što se tiče znanja anglosaksonskog prava, zašto bih morao da ga znam? Mišljenje o tome trebalo je da daju nadležne pravne službe Saveta ministara SCG. I one bi to i uradile da im je nacrt ugovora bio dostavljen na saglasnost. Pre toga trebalo je dovršiti pregovore sa „Jugoimportom SDPR”, koji je trebalo da zastupa Savet ministara. Nacrt ugovora koji je potpisan bio je samo potvrda o nameri da se pregovori nastave u dobroj veri. A šta bi drugo mogao da znači tekst na engleskom jeziku potpisan u jednom primerku i ostavljen izraelskoj strani? Svakako ne državni ugovor, sem za prof. Stevana Lilića, koji je to zdušno tvrdio na arbitraži u Londonu zajedno sa trgovcem koji je predstavljao „Imidž sat”.

Još jedna stvar. Pregovori sa izraelskom kompanijom su vođeni u ime Saveta ministara. Logično je onda da putujem na osnovu njihovog putnog naloga. Čak su mi uredno isplaćene i dnevnice za ovaj put. To što ljudi iz Ministarstva odbrane tvrde da ni u Savetu ministara nisu mogli da nađu ovaj putni nalog, govori samo o našoj administraciji.

Bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore