Postoji i srećan „Baksuz”

Nekom je Sidnej tamo negde na kraju sveta, ali ne i mladom kompozitoru Ivanu Brkljačiću. Na krilima svoje muzike, nedavno je stigao i do australijskog grada, gde su njegovom kompozicijom „Jinx” („Baksuz”)otvoreni Svetski dani muzike, najstariji i najpoznatiji festival nove umetničke muzike. Ti „Dani” traju već 87 godina, sele se iz grada u grad, a ovogodišnji su počeli u sali Sidnejskog konzervatorijuma, gde je Brkljačićevo delo izveo ModernMusicEnsamble sa dirigentom Derilom Pratom.

„Jinx” je jedna od pet kompozicija koje je žiri Udruženja kompozitora Srbije poslao selektorima festivala, a oni su odabrali tu. Evo i kratkog opisa muzičkih događaja u Sidneju:

– Tokom deset dana izvedeno je više od sto kompozicija. Tu su različiti zvuci, programi, ideje, koncepcije... Od izvođača posebno ću pamtiti izvanredni domaći ansambl Offspring. Kad je o mom „Baksuzu” („Jinx”) reč, ne znam kakva mu je dalja sudbina. Sa umetničkom muzikom to ne ide brzo i lako. Prvi eho je mejl koji je stigao od perkusioniste iz orkestra koji je  svirao na otvaranju. To je jedan Kinez iz Makaa koji me sada moli da mu pošaljem svoju muziku i predlaže saradnju...

Otkud naslov „Baksuz”? – ne odolevamo da ne upitamo.

– Napisao sam tu muziku 2004. godine u situaciji kada sam završavao magistarske studije i kada ona nije imala nikakav prostor za plasman u ovoj sredini. Posle mnogo napisanih kompozicija koje su završavale u fioci, ja sam se zaista osećao kao nekakav baksuz koji sve to uzalud radi. Analizirao sam i svoj kompozitorski proces, tražio gde je problem. Tako je nastala kompozicija čiji se stavovi zovu: Entuzijazam, Ideja, Problem, Proces i Nada. Ubrzo je primećena, u inostranstvu, pozvan sam na Ostravske dane nove muzike, u Češkoj, a posle je došla i beogradska Međunarodna tribina kompozitora. „Baksuz” se nije pokazao takvim, odveo me je i do Australije – priča kroz smeh.

Ivan Brkljačić je asistent na FMU, a postao je i selektor Tribine kompozitora. Sa te pozicije, dobro upućen u tokove savremene muzike, ovde i u svetu, kaže nam:

– Ona je neminovnost, ona opstaje, za to ne brinem, ali svuda je veliki problem kako je približiti običnom slušaocu. Na festivalima najčešće vidite profilisanu, elitnu publiku. Ja lično, kroz svoju muziku i kao selektor festivala, radim na tome da se naš auditorijum proširi. Zato je važno da naša Tribina bude uvek sveža i da ima šta da ponudi široj publici. Ove godine vezali smo se malo za muzički teatar.

To područje veoma mu je blisko, puno je takve muzike pisao i može se čuti u gotovo svim beogradskim pozorištima. Posebno u predstavama rediteljke Alise Stojanović. Njihova saradnja počela je sa „Amadeusom”, u BDP, a sinoć su imali premijeru u Podgorici. Zove se „Više od terapije”, priča viđena i u filmu Roberta Altmana.

Ne preskočimo ni to da je Brkljačić najmlađi laureat prestižne Mokranjčeve nagrade, za kompoziciju „Kada se sedam puta digne zavesa”, te da je napisao „Cuttingedge”, „Gde je DLM?”, „Otkucaje davno zaboravljenog sata”, „SunKing” za ženski hor... Ili za Kolegijum muzikum koji je ovaj omaž Bitlsima, sa parafrazama njihovih pesama, sa uspehom pevao u pet gradova u Švedskoj. Ali, ovde nikad. A Bitlsi i slični imaju dodirne tačke sa ovim opusom iz druge muzičke sfere. Prilika je to da čujemo kako nije propao rokenrol u glavi i duši Ivana Brkljačića:

– Ta muzika prisutna je i u doktorskom radu koji spremam. Jednostavno, vaspitavan sam na rokenrolu, nosim ga u sebi, i to utiče na muziku koju stvaram. Još u osnovnoj školi imali smo rok sastav (radni naslov „Kvadrati”), čiji smo frontmeni bili Gordan Kičić i ja. On je posle otišao u glumce, ja u neke druge muzičke vode. Danas smo kumovi i povremeno nastupamo, ali samo za prijatelje, kao nedavno na svadbi našeg druga. Gordan je inače jako dobar i na muzičkoj pozornici.

M. Šehović