Opasnost od kolateralne štete

Posle prvog šoka i beznađa instinkt za samoodržanjem probudio je um grčke nacije i definisao ključna pitanja: kako se sve ovo moglo dogoditi i kako nastaviti dalje? Indikativno je da tamošnji analitičari nisu dali odgovor na prvo pitanje. Zato i nema ponude domaće (grčke) formule spasa. Sve se svelo na simbolične pokušaje korekcije (ublažavanja) nametnutog EU plana. Ruku na srce, tu se nije ni moglo mnogo toga prigovoriti i promeniti. Plan EU je urađen po adekvatnim principima ekonomske nauke i predstavlja urgentan, energičan i nemilosrdan zanatski pristup zatvaranju ogromne novonastale šupljine u, do juče, prilično kompaktnom sistemu.

Kako je moguće da je ignorisano predinfarktno stanje finansija cele jedne države? Loša stručna procena ili svesna namera? U lošu procenu teško je poverovati, jer su simptomi bili tako očigledni da bi ih lako dijagnosticirao i lekar opšte prakse, a kamoli vrsni specijalisti. Reč je o prikrivanju. Osnovna karakteristika ove vrste prikrivanja je nasleđivanje problema. Svaka nova vlada ima izbor: da obelodani teško stanje (što podrazumeva obavezu da se uhvati u koštac sa problemom i na sebe navuče gnev zbog nepopularnih mera) ili da nastavi da radi po inerciji (u nadi da će se situacija popraviti sitnim zahvatima ili da, bar, neće eskalirati u njenom mandatu).

Kad god dolazi od „trećih” lica, procena o tome gde je crvena linija nakon koje dolazi do raspada sistema, i kada će ta granica biti dostignuta, nije naročito pouzdana. Čak se ni međunarodne institucije, poput MMF-a i sličnih, ne mogu podičiti dobrom percepcijom. Početkom ove decenije, ekspertski tim američkog kongresa je došao do zaključka da dotadašnja uspešnost procene kriznih situacija MMF-a, verovali ili ne, iznosi svega 11 odsto (setimo se samo pohvala Argentini za uspešan tok reformi upućenih neposredno pre totalnog kraha). Razlog delimično leži u nepoznavanju (ili ignorisanju) lokalnih specifičnosti, ali i u nepouzdanim (friziranim) podacima.

Sopstvena procena je, obično, najpreciznija. Posebno ako se, pored surove iskrenosti pred samim sobom uvede i faktor sigurnosti koji aktivira odbrambene mehanizme već na samu pojavu mogućnosti da do raspada dođe. Takva siva zona (koja prethodi crvenoj liniji) je minsko polje po kojem vlade, kao što je rečeno, često hodaju zatvarajući oči pred opasnošću. A, baš ta siva zona ne trpi paušalne procene i samoobmane. Ako neko misli da smo mi imuni na to neka pogleda kako su oprečne postojeće procene o (pre)zaduženosti Srbije. Ili neka se priseti skorašnjih primera samozavaravanja – od „povećanja” izvoza nakon osamostaljenja Crne Gore do pozitivnih trendova nastalih usled promene metodologije obračuna.

EU će rešiti sopstveni problem zvani Grčka, na ovaj (predloženi) ili neki drugi (još ekstremniji) način. Šta nama valja činiti da ne postanemo kolateralna šteta? Već stižu dobronamerna upozorenja u pogledu rizika budućeg poslovanja grčkih banaka u Srbiji. Tu je interesantno da ono što je od ulaska stranih banaka u Srbiju najviše osporavano, a to je nemogućnost da budu ekspoziture (već isključivo samostalne), sada postaje brana pred potencijalnim domino efektom. Mogući negativni efekti su time prebačeni na mnogo bezbolniji vlasnički odnos, a uloga (centralne) Narodne banke Srbije i te kako ojačana.

Trajni problemi će nastati na jednom sasvim drugom polju – kod stranih investicija (usled umanjenog prisustva grčkih investitora). Ali tu treba razlikovati dve vrste investitora – one koji se oslanjaju na investicione fondove i banke iz sveta i one koje prate uglavnom grčki izvori kapitala. Ovi drugi će se delom prebaciti na međunarodne izvore (koliko im solventnost to bude dozvoljavala), a delom gasiti svoje investicione aktivnosti svuda, pa i u Srbiji. Taj minus moramo pokriti većom atraktivnošću za ostale potencijalne investitore. Opasnost od kolateralne štete jeste realna, ali će njena veličina zavisiti isključivo od veštine nas samih.

Konsultant za poslovne rizike i krize