Опасност од колатералне штете

После првог шока и безнађа инстинкт за самоодржањем пробудио је ум грчке нације и дефинисао кључна питања: како се све ово могло догодити и како наставити даље? Индикативно је да тамошњи аналитичари нису дали одговор на прво питање. Зато и нема понуде домаће (грчке) формуле спаса. Све се свело на симболичне покушаје корекције (ублажавања) наметнутог ЕУ плана. Руку на срце, ту се није ни могло много тога приговорити и променити. План ЕУ је урађен по адекватним принципима економске науке и представља ургентан, енергичан и немилосрдан занатски приступ затварању огромне новонастале шупљине у, до јуче, прилично компактном систему.

Како је могуће да је игнорисано прединфарктно стање финансија целе једне државе? Лоша стручна процена или свесна намера? У лошу процену тешко је поверовати, јер су симптоми били тако очигледни да би их лако дијагностицирао и лекар опште праксе, а камоли врсни специјалисти. Реч је о прикривању. Основна карактеристика ове врсте прикривања је наслеђивање проблема. Свака нова влада има избор: да обелодани тешко стање (што подразумева обавезу да се ухвати у коштац са проблемом и на себе навуче гнев због непопуларних мера) или да настави да ради по инерцији (у нади да ће се ситуација поправити ситним захватима или да, бар, неће ескалирати у њеном мандату).

Кад год долази од „трећих” лица, процена о томе где је црвена линија након које долази до распада система, и када ће та граница бити достигнута, није нарочито поуздана. Чак се ни међународне институције, попут ММФ-а и сличних, не могу подичити добром перцепцијом. Почетком ове деценије, експертски тим америчког конгреса је дошао до закључка да дотадашња успешност процене кризних ситуација ММФ-а, веровали или не, износи свега 11 одсто (сетимо се само похвала Аргентини за успешан ток реформи упућених непосредно пре тоталног краха). Разлог делимично лежи у непознавању (или игнорисању) локалних специфичности, али и у непоузданим (фризираним) подацима.

Сопствена процена је, обично, најпрецизнија. Посебно ако се, поред сурове искрености пред самим собом уведе и фактор сигурности који активира одбрамбене механизме већ на саму појаву могућности да до распада дође. Таква сива зона (која претходи црвеној линији) је минско поље по којем владе, као што је речено, често ходају затварајући очи пред опасношћу. А, баш та сива зона не трпи паушалне процене и самообмане. Ако неко мисли да смо ми имуни на то нека погледа како су опречне постојеће процене о (пре)задужености Србије. Или нека се присети скорашњих примера самозаваравања – од „повећања” извоза након осамостаљења Црне Горе до позитивних трендова насталих услед промене методологије обрачуна.

ЕУ ће решити сопствени проблем звани Грчка, на овај (предложени) или неки други (још екстремнији) начин. Шта нама ваља чинити да не постанемо колатерална штета? Већ стижу добронамерна упозорења у погледу ризика будућег пословања грчких банака у Србији. Ту је интересантно да оно што је од уласка страних банака у Србију највише оспоравано, а то је немогућност да буду експозитуре (већ искључиво самосталне), сада постаје брана пред потенцијалним домино ефектом. Могући негативни ефекти су тиме пребачени на много безболнији власнички однос, а улога (централне) Народне банке Србије и те како ојачана.

Трајни проблеми ће настати на једном сасвим другом пољу – код страних инвестиција (услед умањеног присуства грчких инвеститора). Али ту треба разликовати две врсте инвеститора – оне који се ослањају на инвестиционе фондове и банке из света и оне којe прате углавном грчки извори капитала. Ови други ће се делом пребацити на међународне изворе (колико им солвентност то буде дозвољавала), а делом гасити своје инвестиционе активности свуда, па и у Србији. Тај минус морамо покрити већом атрактивношћу за остале потенцијалне инвеститоре. Опасност од колатералне штете јесте реална, али ће њена величина зависити искључиво од вештине нас самих.

Консултант за пословне ризике и кризе