Oproštaj od „Izgubljenih”

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Došao je dugo očekivani kraj, ali je izostao još više priželjkivani rasplet. U prošlu nedelju, TV mreža Ej-Bi-Si je priredila gala veče za 13,5 miliona gledalaca u Americi i zasad nepoznati broj u još sedam zemalja gde je završna epizoda serije „Izgubljeni” (Lost) prenošena direktno.

Posle šest sezona (premijera je bila 2004.) i 114 epizoda, finale, kome je prethodilo dvosatno podsećanje na sve junake i sve zaplete, trajalo je sledeća dva i po sata, prekidano sa ukupno 45 minuta reklama. Domaćin je zaračunavao po 900.000 dolara za svaki spot od 30 sekundi (više nego tokom prenosa dodele „Oskara”, ili finala glavnog sportskog događaja u zemlji, „Oranž boula”), pa je zbog toga poslednjom epizodom svakako manje razočaran od vernih gledalaca. Oproštaj od „Izgubljenih” doneo je međutim i oproštaj od jednog naročitog fenomena masovne kulture koji je ova „složena serija za složena vremena” donela u prvoj dekadi 21. veka.

Ovenčana sa 58 esnafskih nagrada (među kojima i po nekoliko najprestižnijih, „Zlatni globus” i „Emi), prikazivana u više od 200 zemalja (uključujući i Srbiju), serija, posle mnoštva nenormalnih komplikacija u sudbinama likova nije u završnoj epizodi povezala sve konce. Od nje se to možda nije ni očekivalo. Za uspeh je naime proglašeno to što će se o smislu i značenju svega što se dogodilo na kraju pričati još dugo pošto je prestalo emitovanje.

Za neupućene, serija prikazuje sudbinu 48 preživelih putnika aviona koji se na putu između Sidneja i Los Anđelesa srušio na jedno neidentifikovano pacifičko ostrvo, za koje će se pokazati da je lik po sebi, sa brodovima nasukanim usred džungle, belim medvedom u tropskoj sredini, mnoštvom srušenih aviona, nuklearnim generatorom u svom središtu, tajanstvenim radio signalima, natpisima sa egipatskim hijeroglifima, pećinama i bunarima sa mističnom svetlošću...

Putnici se bore da, pošto su preživeli pad aviona, prežive i u svom novom staništu. Zaplet je podrazumevao njihove sukobe, njihove ljubavi i drame, sa „fleševima” u prošlost i budućnost, ali i „pričom sa strane”, paralelnim univerzumom u kojem junaci žive kao da se avion u kome su bili nije srušio. Da bi se na kraju ispostavilo da su od prvog dana svi u stvari bili mrtvi, žrtve istog avionskog udesa od kojeg je sve počelo, da je ostrvo samo metafora svojevrsnog čistilišta na putu između ovog i onog sveta, mesto na kojem se junaci još jednom sreću na putu u bespovrat.

Iz epizode u epizodu, sve to, naravno, nije bilo očigledno, niti se moglo pretpostaviti. Da je bilo drugačije, serija, kao naročita mešavina melodrame, metafizike, emocija, krvi i romantike sa elementima i komedije, nešto sa elementima „Survajvera” i „Dosijea iks”, ne bi stekla sledbenike koji su formirali istinski kult. Nije naime bilo dovoljno pratiti je samo na televiziji, bilo je neophodno biti i pripadnik neke od mnogobrojnih zajednica „Izgubljenih” na Internetu, gde, pored mnoštva debatnih foruma, postoji i „lostpedia.org” – posebna enciklopedija koja tumači svaki aspekt serijala.

Ono što je počelo kao manje-više standardna televizijska drama o grupi Robinzona koji sebi postavljaju osnovna pitanja „gde smo” i „kako da se izbavimo”, izraslo je tako u kulturni fenomen koji je prevazišao granice televizije, postavši, između ostalog, predmet knjiga i posebnih studija na jednom ovdašnjem koledžu o „ekonomskim, socijalnim i tehnološkim uticajima ’Izgubljenih’”.

„Biti ljubitelj ’Izgubljenih’ zahtevalo je da se bude vernik”, konstatuje Džef Džensen, koji je o seriji šest godina pisao u poznatom „Entertejment vikliju”. „To je bila savršena serija za Ameriku posle 11. septembra 2001.”, ocenjuje u svom eseju u magazinu „Tajm” Džejms Ponjivoznik. „Kao i preživeli iz serije, i mi smo postali paranoični za svoju bezbednost i opsednuti da nam se vrati nešto što više nikad nećemo imati.”

„’Izgubljeni’ zauvek pripadaju dvehiljaditim, koje neki već nazivaju izgubljenom dekadom”, zaključuje ovaj autor koji ovoj televizijskoj zabavi pridodaje i elemente politike. Drugi koji su ovih dana pisali zaista opširne analize o fenomenu „Izgubljenih” i njihovog ostrva, tražili su u toj priči više egzistencijalnih, religijskih i filozofskih tema (kad je o poslednjima reč, karakteristična su imena nekih junaka: Lok, Milton, Ruso...).

Jedni pri tom kao glavnu poentu cele ove dugo raspredane priče, pored one da ćemo jednog dana svi umreti – vide i poruku da u životu nema odgovora na mnoga pitanja. Ali čini se da su najviše u pravu oni koji zaključuju da su u stvari gledaoci bili ti koji su sve vreme bili izgubljeni.

Dvojica scenarista i producenata, Dejmon Lindelog i Karlton Hjuz, nisu, naravno, sve ovo od početka isplanirali: postavivši glavni tok, bili su prinuđeni da priču iz godine u godinu komplikuju ne bi li održali pažnju i rejting, da bi na kraju mudro, zajedno sa upravom Ej-Bi-Sija zaključili da da je bolje da se serija okonča dok još živi, nego da umre prirodnom smrću, kada za nju prestane interesovanje. „Izgubljeni” su naime bili na tom putu: po gledanosti spali su tek na 21. mesto u svojoj kategoriji u Americi, sa rejtingom (u proseku 11 miliona gledalaca) koji je gotovo dvostruko manji od najgledanijih ovdašnjih emisija kao što su „Američki idol” i „Ples sa zvezdama”.

Možda je najveći kompliment autorima stigao od uglednog kolege, Džordža Lukasa, autora takođe kultnih „Zvezdanih ratova”, koji im je povodom poslednje epizode poslao pismo u kojem kaže da su „stvorili nešto specijalno”. „U šest sezona, uspeli ste da premostite i vreme i prostor, i mislim da nisam usamljen kad kažem da nikad nisam video šta je iza sledećeg ugla. Sada kada je sve na samom kraju, impresivno je videti koliko toga je planirano unapred i kako ste valjano sve upakovali...”