Опроштај од „Изгубљених”

Од нашег сталног дописника из Вашингтона
Дошао је дуго очекивани крај, али је изостао још више прижељкивани расплет. У прошлу недељу, ТВ мрежа Еј-Би-Си је приредила гала вече за 13,5 милиона гледалаца у Америци и засад непознати број у још седам земаља где је завршна епизода серије „Изгубљени” (Lost) преношена директно.

После шест сезона (премијера је била 2004.) и 114 епизода, финале, коме је претходило двосатно подсећање на све јунаке и све заплете, трајало је следећа два и по сата, прекидано са укупно 45 минута реклама. Домаћин је зарачунавао по 900.000 долара за сваки спот од 30 секунди (више него током преноса доделе „Оскара”, или финала главног спортског догађаја у земљи, „Оранж боула”), па је због тога последњом епизодом свакако мање разочаран од верних гледалаца. Опроштај од „Изгубљених” донео је међутим и опроштај од једног нарочитог феномена масовне културе који је ова „сложена серија за сложена времена” донела у првој декади 21. века.

Овенчана са 58 еснафских награда (међу којима и по неколико најпрестижнијих, „Златни глобус” и „Еми), приказивана у више од 200 земаља (укључујући и Србију), серија, после мноштва ненормалних компликација у судбинама ликова није у завршној епизоди повезала све конце. Од ње се то можда није ни очекивало. За успех је наиме проглашено то што ће се о смислу и значењу свега што се догодило на крају причати још дуго пошто је престало емитовање.

За неупућене, серија приказује судбину 48 преживелих путника авиона који се на путу између Сиднеја и Лос Анђелеса срушио на једно неидентификовано пацифичко острво, за које ће се показати да је лик по себи, са бродовима насуканим усред џунгле, белим медведом у тропској средини, мноштвом срушених авиона, нуклеарним генератором у свом средишту, тајанственим радио сигналима, натписима са египатским хијероглифима, пећинама и бунарима са мистичном светлошћу...

Путници се боре да, пошто су преживели пад авиона, преживе и у свом новом станишту. Заплет је подразумевао њихове сукобе, њихове љубави и драме, са „флешевима” у прошлост и будућност, али и „причом са стране”, паралелним универзумом у којем јунаци живе као да се авион у коме су били није срушио. Да би се на крају испоставило да су од првог дана сви у ствари били мртви, жртве истог авионског удеса од којег је све почело, да је острво само метафора својеврсног чистилишта на путу између овог и оног света, место на којем се јунаци још једном срећу на путу у бесповрат.

Из епизоде у епизоду, све то, наравно, није било очигледно, нити се могло претпоставити. Да је било другачије, серија, као нарочита мешавина мелодраме, метафизике, емоција, крви и романтике са елементима и комедије, нешто са елементима „Сурвајвера” и „Досијеа икс”, не би стекла следбенике који су формирали истински култ. Није наиме било довољно пратити је само на телевизији, било је неопходно бити и припадник неке од многобројних заједница „Изгубљених” на Интернету, где, поред мноштва дебатних форума, постоји и „lostpedia.org” – посебна енциклопедија која тумачи сваки аспект серијала.

Оно што је почело као мање-више стандардна телевизијска драма о групи Робинзона који себи постављају основна питања „где смо” и „како да се избавимо”, израсло је тако у културни феномен који је превазишао границе телевизије, поставши, између осталог, предмет књига и посебних студија на једном овдашњем колеџу о „економским, социјалним и технолошким утицајима ’Изгубљених’”.

„Бити љубитељ ’Изгубљених’ захтевало је да се буде верник”, констатује Џеф Џенсен, који је о серији шест година писао у познатом „Ентертејмент виклију”. „То је била савршена серија за Америку после 11. септембра 2001.”, оцењује у свом есеју у магазину „Тајм” Џејмс Поњивозник. „Као и преживели из серије, и ми смо постали параноични за своју безбедност и опседнути да нам се врати нешто што више никад нећемо имати.”

„’Изгубљени’ заувек припадају двехиљадитим, које неки већ називају изгубљеном декадом”, закључује овај аутор који овој телевизијској забави придодаје и елементе политике. Други који су ових дана писали заиста опширне анализе о феномену „Изгубљених” и њиховог острва, тражили су у тој причи више егзистенцијалних, религијских и филозофских тема (кад је о последњима реч, карактеристична су имена неких јунака: Лок, Милтон, Русо...).

Једни при том као главну поенту целе ове дуго распредане приче, поред оне да ћемо једног дана сви умрети – виде и поруку да у животу нема одговора на многа питања. Али чини се да су највише у праву они који закључују да су у ствари гледаоци били ти који су све време били изгубљени.

Двојица сценариста и продуцената, Дејмон Линделог и Карлтон Хјуз, нису, наравно, све ово од почетка испланирали: поставивши главни ток, били су принуђени да причу из године у годину компликују не би ли одржали пажњу и рејтинг, да би на крају мудро, заједно са управом Еј-Би-Сија закључили да да је боље да се серија оконча док још живи, него да умре природном смрћу, када за њу престане интересовање. „Изгубљени” су наиме били на том путу: по гледаности спали су тек на 21. место у својој категорији у Америци, са рејтингом (у просеку 11 милиона гледалаца) који је готово двоструко мањи од најгледанијих овдашњих емисија као што су „Амерички идол” и „Плес са звездама”.

Можда је највећи комплимент ауторима стигао од угледног колеге, Џорџа Лукаса, аутора такође култних „Звезданих ратова”, који им је поводом последње епизоде послао писмо у којем каже да су „створили нешто специјално”. „У шест сезона, успели сте да премостите и време и простор, и мислим да нисам усамљен кад кажем да никад нисам видео шта је иза следећег угла. Сада када је све на самом крају, импресивно је видети колико тога је планирано унапред и како сте ваљано све упаковали...”