Svet ima kratko pamćenje

EKSKLUZIVNO
Da­nas će u Skup­šti­ni Gra­da Be­o­gra­da bi­ti sve­ča­no pro­mo­vi­sa­na knji­ga „De­te sre­će – Se­ća­nja de­ča­ka ko­ji je pre­ži­veo Aušvic” To­ma­sa Bur­gen­ta­la, su­di­je Me­đu­na­rod­nog su­da prav­de i jed­nog od vo­de­ćih auto­ra i ak­ti­vi­sta u bor­bi za za­šti­tu ljud­skih pra­va.

U ovoj iz­van­red­no pi­sa­noj, po­tre­snoj, opo­mi­nju­ćoj i otre­žnju­ju­ćoj knji­zi, ko­ju je ob­ja­vio Be­o­grad­ski cen­tar za ljud­ska pra­va, njen autor je iz­neo se­ća­nja na ho­lo­ka­ust.

„Od­ra­stao sam u lo­go­ri­ma, ni­sam znao za dru­gi ži­vot, a je­di­ni cilj mi je – iz sa­ta u sat, iz da­na u dan – bio da osta­nem živ”, na­pi­sao je Bur­gen­tal ko­ji je imao če­ti­ri go­di­ne ka­da su na­ci­sti po­če­li pro­gon Je­vre­ja, se­dam go­di­na ka­da je s po­ro­di­com i dru­gi­ma ogra­đen u je­vrej­skom ge­tu, de­set go­di­na ka­da je po­slat u zlo­gla­sni kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor Aušvic, a je­da­na­est go­di­na ka­da je iz nje­ga oslo­bo­đen.

Pred­go­vor za do­ma­će iz­da­nje Bur­gen­ta­lo­ve knji­ge na­pi­sao je pro­fe­sor dr Vo­jin Di­mi­tri­je­vić, pred­sed­nik Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va, či­jim je po­sre­do­va­njem „Po­li­ti­ka” i do­šla u pri­li­ku da ob­ja­vi ovaj in­ter­vju.

Po­što­va­ni či­ta­lac će la­ko uoči­ti da je tekst na­stao raz­me­nom pi­ta­nja i od­go­vo­ra elek­tron­skom po­štom.

Je li ho­lo­ka­ust bio sa­mo ve­žba za sla­de­ći niz ge­no­ci­da nad dru­gim ljud­skim gru­pa­ma? Ovo pi­ta­nje po­sta­vlja­te u svo­joj knji­zi, ali na nje­ga ne da­je­te od­go­vor. Ka­ko bi taj od­go­vor mo­gao da gla­si?

Na­ža­lost, ge­no­ci­di ni­su pre­sta­li po­sle ho­lo­ka­u­sta. Ali ve­ru­jem da da­nas ima­mo mno­go sred­sta­va da spre­či­mo ge­no­ci­de ili da im bar sma­nji­mo broj. Ni­jed­no od tih sred­sta­va ni­je sa­vr­še­no ali je od po­mo­ći: in­sti­tu­ci­je UN za za­šti­tu ljud­skih pra­va, su­do­vi, te­le­vi­zi­ja, In­ter­net, jav­no mnje­nje. Da­nas je dr­ža­va­ma mno­go te­že da se iz­vu­ku po­sle ge­no­ci­da ne­go što je to ne­kad bi­lo, a po­li­tič­ka i/ili eko­nom­ska ce­na ko­ju mo­ra­ju pla­ti­ti če­sto je ve­o­ma vi­so­ka.

Ko­li­ko je da­na­šnji svet uda­ljen od pa­ro­le „ni­kad vi­še!”, ka­da je reč o ge­no­ci­du i ma­sov­nim zlo­či­ni­ma?

Vra­ćam se na od­go­vor na pret­hod­no pi­ta­nje. Po­red to­ga svet ima krat­ko pam­će­nje i spo­ro uči.

Rim­skim ugo­vo­rom je us­po­sta­vljen Me­đu­na­rod­ni kri­vič­ni sud. Za­što SAD ne ra­ti­fi­ku­ju taj ugo­vor?

Po­sto­je ne­ke oprav­da­ne ustav­ne pre­pre­ke ra­ti­fi­ka­ci­ji. Me­đu­tim, glav­na pre­pre­ka je op­se­siv­ni isto­rij­ski strah da se dr­ža­va ne pod­vrg­ne „stra­noj” nad­le­žno­sti. Ja sam ipak sa­svim op­ti­mi­sti­čan i ve­ru­jem da će SAD ko­nač­no iz­vr­ši­ti ra­ti­fi­ka­ci­ju, ali će za to tre­ba­ti mno­go go­di­na. Upor­no sam se bo­rio za nju i još ni­sam iz­gu­bio na­du.

Od­go­vor­ni za zlo­či­ne, ka­ko ka­že­te, uglav­nom ni­su sa­di­sti, već obič­ni lju­di ko­ji uve­če od­la­ze ku­ći svo­jim po­ro­di­ca­ma i pe­ru ru­ke pre ve­če­re. Ka­ko ob­ja­šnja­va­te tu či­nje­ni­cu?

Ka­ri­je­ri­zam, strah, eks­trem­ni na­ci­o­na­li­zam, po­li­tič­ki opor­tu­ni­zam. Uz to je pro­pa­gand­na ma­ši­na po­li­tič­kih vo­đa spo­sob­na da uve­ri lju­de da po­ten­ci­jal­ne žr­tve ni­su ljud­ska bi­ća, da su kri­mi­nal­ci itd. zbog če­ga ih je lak­še zlo­sta­vlja­ti.

Če­sto se ču­je tvrd­nja da je Me­đu­na­rod­ni sud prav­de pod­lo­žan sna­žnim van­prav­nim, pre sve­ga, po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma. Ko­li­ko su ta­kve tvrd­nje isti­ni­te?

Če­sto me to pi­ta­ju. Ni­sam si­gu­ran da je to tač­no i ni­sam sve­stan ta­kvih pri­ti­sa­ka pre­ma bi­lo kom mom ko­le­gi – sva­ka­ko ne na me­ne. Na pri­mer, su­dio sam u tri slu­ča­ja ko­ja su se ti­ca­la SAD i dva pu­ta sam gla­sao pro­tiv SAD, a tre­ći put je od­lu­ka bi­la u ko­rist SAD. Ni­sam tr­peo ni­ka­kav pri­ti­sak.

U Ko­mi­te­tu UN za ljud­ska pra­va iz­u­ze­li ste se iz od­lu­či­va­nja o slu­ča­ju Fo­ri­son i u knji­zi ob­ja­sni­li raz­lo­ge za taj po­tez. Da li se mo­že zna­ti raz­log zbog ko­ga ste se iz­u­ze­li iz gla­sa­nja i u slu­ča­ju tu­žbe BiH pro­tiv Sr­bi­je i Cr­ne Go­re za ge­no­cid pred Me­đu­na­rod­nim su­dom prav­de?

Mo­ji su raz­lo­zi bi­li ve­za­ni za to što sam bio član Sa­ve­ta me­mo­ri­ja­la ho­lo­ka­u­sta SAD u Va­šing­to­nu i što smo ta­mo usvo­ji­li ne­ko­li­ko iz­ja­va u ve­zi sa su­ko­bom na Bal­ka­nu. U to­me sam lič­no uče­stvo­vao. Sma­trao sam da pod ta­kvim uslo­vi­ma ne bi bi­lo is­prav­no da uče­stvu­jem u re­ša­va­nju o su­šti­ni stva­ri.

U knji­zi na­vo­di­te da ne mo­že­te da gle­da­te fil­mo­ve o ho­lo­ka­u­stu ili da či­ta­te knji­ge ko­je se nji­me ba­ve. Da li vam to po­ma­že u oba­vlja­nju sud­ske funk­ci­je i uop­šte u ni­zu ak­ci­ja za za­šti­tu ljud­skih pra­va ko­je vo­di­te ši­rom sve­ta?

Ne, raz­lo­zi su mno­go lič­ni­je pri­ro­de. Ovi fil­mo­vi i TV emi­si­je vra­ća­ju se­ća­nja ko­ja sam po­ku­šao da po­ti­snem i ko­ja ima­ju ozbilj­ne emo­ci­o­nal­ne po­sle­di­ce po me­ne. Ono što ne raz­u­mem je za­što mi ni­je bi­lo te­ško da na­pi­šem knji­gu i go­vo­rim o sop­stve­nim lo­go­ra­škim is­ku­stvi­ma. Ka­da sam po­čeo da pi­šem knji­gu bo­jao sam se da će to da me vra­ti u noć­ne mo­re ko­je sam imao u lo­go­ri­ma, ali se to ni­je de­si­lo.

Ka­ko ste us­pe­li da to­kom pi­sa­nja kon­tro­li­še­te ne sa­mo svo­je emo­ci­je, ne­go i iz­ra­zi­ti smi­sao za hu­mor ko­ji tu i ta­mo pro­ve­ja­va kroz va­šu knji­gu?

Što se ti­če emo­ci­ja, vra­ćam se na od­go­vor na pret­hod­no pi­ta­nje. Što se ti­če smi­sla za hu­mor, mo­ra da sam ga na­sle­dio od oca ko­ji je čak i u lo­go­ri­ma pro­na­la­zio pri­li­ke ka­da mu je hu­mor da­vao sna­ge da se no­si s te­ško­ća­ma.

Svog na­stav­ni­ka u Ge­tin­ge­nu, sta­rog na­ci­stu, upo­zo­ri­li ste 1948/1949. da ne mo­že da ha­ran­gi­ra pro­tiv sa­ve­znič­kog bom­bar­do­va­nja Ham­bur­ga to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, a da ću­ti o bom­bar­do­va­nju Lon­do­na i o na­ci­stič­kim kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma. Da li je mo­gu­će pra­vič­no su­di­ti o zlo­či­ni­ma bi­lo gde, pa i u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji u po­sled­njoj de­ce­ni­ji pro­šlog ve­ka, bez uvi­da u ge­no­cid nad Sr­bi­ma, Je­vre­ji­ma i Ro­mi­ma u Dru­gom svet­skom ra­tu, pa i u zlo­či­ne nad Sr­bi­ma po­sle 1991. u Hr­vat­skoj, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji?

Ako go­vo­rim sa­mo o se­bi, ne bih imao ni­ka­kvih te­ško­ća bu­du­ći sve­stan te pro­šlo­sti. Mi­slim da je­dan su­di­ja mo­ra se­be da na­te­ra da ne bu­de pod uti­ca­jem isto­rij­skih raz­ma­tra­nja. Bi­lo bi ina­če te­ško sva­kom, sem sa­svim (isto­rij­ski) neo­bra­zo­va­nom, su­di­ji da uče­stvu­je u pre­su­đi­va­nju ta­kvih slu­ča­je­va.

U re­či za­hval­no­sti, na sa­mom kra­ju knji­ge, na­vo­di­te ar­gu­ment iz­da­va­ča u SAD i Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji da „knji­ge o ho­lo­ka­u­stu ne pro­la­ze”. Šta vi­di­te kao uzrok te ne­za­in­te­re­so­va­no­sti?

U SAD i Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji ob­ja­vlje­no je mno­go knji­ga o ho­lo­ka­u­stu. To ima za po­sle­di­cu da mno­gi iz­da­va­či mi­sle da se ta­kve knji­ge ne­će pro­da­va­ti. Naj­če­šće su ova mi­šlje­nja za­sno­va­na na či­stim ko­mer­ci­jal­nim pret­po­stav­ka­ma. Čak su i je­vrej­ske iz­da­vač­ke ku­će zbog to­ga od­bi­ja­le da mi ob­ja­ve knji­gu. Dra­go mi je što ni­su bi­li u pra­vu.

I na dru­gim stra­na­ma sve­ta ra­do­vi o ge­no­ci­du i ho­lo­ka­u­stu če­sto ni­su do­bro­do­šli. U ko­joj me­ri je to dik­ti­ra­no po­li­tič­kim, ver­skim i slič­nim in­te­re­si­ma?

Ve­ru­jem da je o to­me reč. U mom slu­ča­ju bi­lo je ve­o­ma la­ko ob­ja­vi­ti mo­ju knji­gu ov­de u Evro­pi pa čak i u Ja­pa­nu. Je­di­na ve­ća evrop­ska ze­mlja gde ni­je po­sto­ja­lo in­te­re­so­va­nje za ob­ja­vlji­va­nje je Ita­li­ja, za raz­li­ku od Ne­mač­ke, Fran­cu­ske, Špa­ni­je, Ho­lan­di­je, Polj­ske, Šved­ske itd.

Re­vo­lu­ci­ja sred­sta­va ko­mu­ni­ci­ra­nja omo­gu­ći­la je da se ve­sti o zlo­či­ni­ma i kr­še­nji­ma ljud­skih pra­va od­mah pro­ši­re sve­tom. Da li su ta ista sred­stva, na dru­goj stra­ni, raz­vi­la me­ha­ni­zme ma­ni­pu­la­ci­je i skri­va­nja isti­ne o zlo­či­ni­ma i raz­li­či­tim vr­sta­ma kr­še­nja ljud­skih pra­va?

Mi­slim da to u mno­go­me za­vi­si od to­ga o ko­jim je me­di­ji­ma reč. U ne­kim ze­mlja­ma ovo bi bi­lo tač­no, a u ne­kim ne. Dru­gi je či­ni­lac u to­me što je pa­žnja me­di­ja krat­ka, oni gu­be in­te­re­so­va­nje ako ni zbog če­ga dru­gog ono što zna­ju da je i pu­bli­ka iz­gu­bi­la in­te­re­so­va­nje. Ovo je stvar­na tra­ge­di­ja i uti­če na na­šu spo­sob­nost da spre­ča­va­mo ova­kve zlo­či­ne.

Slo­bo­dan Klja­kić

-------------------------------------------------------------------------------------------

Ži­vot po­sve­ćen bor­bi za za­šti­tu me­đu­na­rod­nih ljud­skih pra­va

To­mas Bur­gen­tal, ro­đen 1934. u Lu­boč­ni, u on­da­šnjoj Če­ho­slo­vač­koj, da­nas Slo­vač­koj, po­sle ise­lja­va­nja iz Ne­mač­ke u SAD, kra­jem 1954. go­di­ne, po­sve­tio se stu­di­ja­ma pra­va, da bi na Har­var­du ste­kao i dok­to­rat iz prav­nih na­u­ka. U bo­ga­toj na­stav­nič­koj ka­ri­je­ri pre­da­vao je na ni­zu uni­ver­zi­te­ta a da­nas je na mno­gi­ma od njih po­ča­sni dok­tor.

Kao prav­nik i čo­vek s is­ku­stvom ho­lo­ka­u­sta po­sve­tio se me­đu­na­rod­nim ljud­skim pra­vi­ma i ak­tiv­noj bor­bi za nji­ho­vu za­šti­tu. Bio je član In­ter­a­me­rič­kog su­da za ljud­ska pra­va, član Ko­mi­si­je UN za isti­nu o Sal­va­do­ru i Ko­mi­te­ta UN za ljud­ska pra­va, član je i ak­ti­vi­sta u ni­zu me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja za za­šti­tu ljud­skih pra­va.

Za su­di­ju Me­đu­na­rod­nog su­da prav­de iza­bran je 2. mar­ta 2000. a po­nov­ni iz­bor usle­dio je 6. fe­bru­a­ra 2006. go­di­ne.

Su­di­ja To­mas Bur­gen­tal je autor ni­za knji­ga, ese­ja i čla­na­ka, od ko­jih su ne­ke pre­ve­de­ne i na na srp­ski je­zik, za­hva­lju­ju­ći Be­o­grad­skom cen­tru za ljud­ska pra­va.

Sl. K.