Vežbanje zakona

Bulevar kralja Aleksandra. Zgrada nekadašnjeg privrednog giganta "Ivo Lole Ribara". Danas jedna od poslovnica "Telekoma Srbije". Sala u prizemlju, u dvorišnom delu. U zapećku pogleda s ulice.

Žena izvlači poslednji dim iz cigarete i ulazi. Žalbe, prigovori, reklamacije, predstavke, listinzi... Premala prostorija za toliku, nametnutu joj muku. Pred njom – red. Sav od istih lica. Od istih grimasa. Kao ravna na monitoru EKG-a...

Tu smo tragom kazivanja našeg sugrađanina kojem je minuli telefonski račun razrezan na celih 20.000 dinara, uglavnom napabirčenih kroz razgovore sa inostranstvom... Žalio se mučenik. Grmeo do neba. Čak i dokazao da mu je neko neštedimice krao impulse, nakačivši se na njegovu liniju. Zalud. Račun mora da plati. Doduše odobrili su mu da to učini na nekakve rate, ako mu je to za ikakvu utehu. Da se žali može još samo – Svevišnjem. Ovozemaljska "božanstva" su dala svoj sud.

Njegova priča je tek jedna od mnogih. Na ovoj i njoj sličnim pozornicama svakodnevno je na programu desetine adaptacija sličnih drama, u kojima su, listom glavne role gubitničke.

– Evo, dođe mi da... da zadavim nekoga! Gledajte ovo: telefonsko glasanje 3.700 dinara. Kakvo glasanje? Koji crni kvizovi?! Sin mi je u vojsci, muž i ja po ceo dan na poslu, stan prazan, a s našeg broja neko glasa li glasa po ceo dan. Danima. Dođem da se žalim, da vrištim iz mozga, a oni mi poture listing pod nos i hladno saopšte: "Gospođo, svi pozivi su evidentirani sa vašeg broja i morate da platite". Pa šta više pošten čovek da radi?! Čime da se oduprem bandi koja me krade, smeje mi se u lice i pravi budalom – očajna je gospođa Đurđa, zastavši kod prezimena. Kako ona tako i drugi na sam pogled na novinarsku beležnicu.

Bojazan, ako ne i sam strah, nažalost ljudima je postao jedini saveznik u ćudljivoj svakodnevici. Čak i kada su u pravu. Čak i kada je njihov revolt opravdan, posežu za strahom kao jedinim argumentom koji je uvek na njihovoj strani.

– Za 240 dinara su mi isključili telefon. Ej, za 200 i još pišljivih 40! U zemlji u kojoj milioni nestaju bez traga, oni uvežbavaju zakon na meni! Ako bre! Ako im je merak, nek isključuju. Sve neka gase. Samo da znam da će sve krenuti nabolje kad namire moje dve banke. Sve su ostale probleme rešili, pa još ovo da izguraju i...– smejući se, više manično, nego svesno recitovao je dedica još s vrata, merkajući začelje kolone. Pogleda opet na papir u ruci, pa iskašlja višak vazduha što mu je smeh sater`o uz nozdrve.

– Ma, za koj andrak da čekam. Da me i ovde ubeđuju kako su pravila jednaka za sve i da nema izuzetaka. Da me još malo muštraju, ovako odrtavelog. Jes...– reče i okrete se, ne sačekavši ni da se valjano ukomponuje u kolonu. Ni dva cela koraka da načini u ovom holu "slavnih".

– Dođi samo da vidiš šta je skandal, al` da znaš da neću ni ja da se predstavim. Evo, ovo – dobacuje devojka iz reda pokazujući nam bledo roze "čestitku" Telekoma, pazeći da neko slovo imena il` prezimena ne izviri pod palcem opruženim nad njima.

– Četiri stotine dinara na ime računa mog brata koji već godinu dana živi sa porodicom u inostranstvu, a kuća im zvrji prazna. Stvarno bezobrazluk! Dosad je stizalo samo onih četrdesetak dinara pretplate i – to je to. Nije ovo mnogo, ali neću iz principa da platim, pa neka me tuže. Bolje da su došli na vrata i rekli mi "glupačo", nego ovako. Poštenije bi bilo. Zar stvarno misle da je ovo grad idiota i maloumnika i da baš sve može da im prođe ćutke – provuče curetak kroz polušapat. Ako zidovi negde i imaju uši za pretpostaviti je da ovde imaju i slušalicu.

Gega se polako tihi red. Slične, istorodne priče. Istina je vazda negde na sredini, samo je pitanje sredina ponekad diskutabilno.

Račun je napravljen. Bez krčmara ili mimo krčme...