Вежбање закона

Булевар краља Александра. Зграда некадашњег привредног гиганта "Иво Лоле Рибара". Данас једна од пословница "Телекома Србије". Сала у приземљу, у дворишном делу. У запећку погледа с улице.

Жена извлачи последњи дим из цигарете и улази. Жалбе, приговори, рекламације, представке, листинзи... Премала просторија за толику, наметнуту јој муку. Пред њом – ред. Сав од истих лица. Од истих гримаса. Као равна на монитору ЕКГ-а...

Ту смо трагом казивања нашег суграђанина којем је минули телефонски рачун разрезан на целих 20.000 динара, углавном напабирчених кроз разговоре са иностранством... Жалио се мученик. Грмео до неба. Чак и доказао да му је неко нештедимице крао импулсе, накачивши се на његову линију. Залуд. Рачун мора да плати. Додуше одобрили су му да то учини на некакве рате, ако му је то за икакву утеху. Да се жали може још само – Свевишњем. Овоземаљска "божанства" су дала свој суд.

Његова прича је тек једна од многих. На овој и њој сличним позорницама свакодневно је на програму десетине адаптација сличних драма, у којима су, листом главне роле губитничке.

– Ево, дође ми да... да задавим некога! Гледајте ово: телефонско гласање 3.700 динара. Какво гласање? Који црни квизови?! Син ми је у војсци, муж и ја по цео дан на послу, стан празан, а с нашег броја неко гласа ли гласа по цео дан. Данима. Дођем да се жалим, да вриштим из мозга, а они ми потуре листинг под нос и хладно саопште: "Госпођо, сви позиви су евидентирани са вашег броја и морате да платите". Па шта више поштен човек да ради?! Чиме да се одупрем банди која ме краде, смеје ми се у лице и прави будалом – очајна је госпођа Ђурђа, заставши код презимена. Како она тако и други на сам поглед на новинарску бележницу.

Бојазан, ако не и сам страх, нажалост људима је постао једини савезник у ћудљивој свакодневици. Чак и када су у праву. Чак и када је њихов револт оправдан, посежу за страхом као јединим аргументом који је увек на њиховој страни.

– За 240 динара су ми искључили телефон. Еј, за 200 и још пишљивих 40! У земљи у којој милиони нестају без трага, они увежбавају закон на мени! Ако бре! Ако им је мерак, нек искључују. Све нека гасе. Само да знам да ће све кренути набоље кад намире моје две банке. Све су остале проблеме решили, па још ово да изгурају и...– смејући се, више манично, него свесно рецитовао је дедица још с врата, меркајући зачеље колоне. Погледа опет на папир у руци, па искашља вишак ваздуха што му је смех сатер`о уз ноздрве.

– Ма, за кој андрак да чекам. Да ме и овде убеђују како су правила једнака за све и да нема изузетака. Да ме још мало муштрају, овако одртавелог. Јес...– рече и окрете се, не сачекавши ни да се ваљано укомпонује у колону. Ни два цела корака да начини у овом холу "славних".

– Дођи само да видиш шта је скандал, ал` да знаш да нећу ни ја да се представим. Ево, ово – добацује девојка из реда показујући нам бледо розе "честитку" Телекома, пазећи да неко слово имена ил` презимена не извири под палцем опруженим над њима.

– Четири стотине динара на име рачуна мог брата који већ годину дана живи са породицом у иностранству, а кућа им зврји празна. Стварно безобразлук! Досад је стизало само оних четрдесетак динара претплате и – то је то. Није ово много, али нећу из принципа да платим, па нека ме туже. Боље да су дошли на врата и рекли ми "глупачо", него овако. Поштеније би било. Зар стварно мисле да је ово град идиота и малоумника и да баш све може да им прође ћутке – провуче цуретак кроз полушапат. Ако зидови негде и имају уши за претпоставити је да овде имају и слушалицу.

Гега се полако тихи ред. Сличне, истородне приче. Истина је вазда негде на средини, само је питање средина понекад дискутабилно.

Рачун је направљен. Без крчмара или мимо крчме...