Bez rizika nema kultnih predstava

Maja Pelević: Moje prvo ozbiljno dramaturško iskustvo u kontinuitetu bilo je u Narodnom pozorištu u Beogradu, na poziv Kokana Mladenovića i u tom trenutku se formirao dramaturški tim. Ideja tadašnjeg direktora Drame bila je da ta nacionalna kuća uspostavi kontinuitet i odgovarajuću repertoarsku politiku, i da se na maloj sceni „Raša Plaović” pruži prilika mladim rediteljima da režiraju savremene dramske tekstove (strane i domaće) koji najviše odgovaraju njihovom senzibilitetu. Takođe, sa dolaskom Tanje Mandić Rigonat, na to mesto, dogovor je bio da se posle dve sezone postavljanja savremenih tekstova akcenat prebaci na dvadeseti vek. Htela bih da pokrenem temu kontinuiteta. Ako neko želi da postigne elementarnu promenu unutar neke kuće on za to mora da ima određeno vreme. Zanima me šta se to toliko tragično dogodilo za vreme mog boravka u Narodnom pozorištu, a to je samo dve i po godine, da budu smenjena dva upravnika i tri direktora drame?

Ivan Medenica: Pitanje kontinuiteta je bitno političko pitanje jer kontinuitet zavisi od političke volje onog ko postavlja upravnike kulturnih institucija.

Politika: Ali, i u nepolitičkom smislu, svi, izuzev Anje Suše, pričate kao da ne postoji kontinuitet, kao da ste svi na nuli, kako i posle deset godina tranzicije tek treba krenuti u osvajanje publike...

Đurđija Cvetić: Od kada sam došla u pozorište važi pravilo: kad počinje nova sezona, sve kreće iz početka. Pozorište kao biće stalno ima potrebu da nešto pokreće iz početka i da nečim što je bilo pre nije sasvim zadovoljno.

Maja Pelević: Moje namere u Narodnom pozorištu su možda bile idealističke, ali bio je kontinuitet u smislu da sam zakazivala nove projekte. Počeli smo sa javnim čitanjima rumunske, nemačke, drame regiona, planirali javna čitanja španske drame. Na javnim čitanjima rumunske drame bilo je prisutno 30 do 50 ljudi u sali. Već na javnim čitanjima nemačke drame, koju je podržao Gete institut, bila je puna sala. Ljudi su stajali. Radilo se malo više i na marketingu. Marketing treba pozitivno da se nadoveže na nešto što je kvalitetno. Ne da ideš kontra, sa marketingom ka proizvodu, nego od proizvoda ka marketingu!

Nebojša Bradić: Društvo se stalno menja, promene su nekada nedovoljno vidljive koliko su brze. Kod nas se stalno očekivalo da je kultura zaštićena stalnom društvenom brigom. Međutim, došlo je do otklona od sistema u kome su kulturne institucije živele isključivo ili najvećim delom od pomoći države, što znači da pozorišta i muzeji treba da budu „konkurentni“ tako što će obezbeđivati nove usluge. To ne znači da su te institucije u lošoj poziciji. Naprotiv, kada odvikavanje od državne pomoći dolazi zajedno sa povećanom odgovornošću i većom autonomijom, institucije kulture bivaju sposobnije da mnogo brže i fleksibilnije odgovore na izazove sa kojima se suočavaju. (/slika2)

Jedan od načina je da se kroz izmenu ambijenta, kroz partnerstvo sa privatnim sektorom i drugačijom poreskom politikom omogući da te institucije imaju olakšice i da se tako uđe u održivo partnerstvo. U saradnji sa Ministarstvom finansija ove godine uveli smo olakšice za sponzore koji ulažu u kulturu. Zadržao bih se na dve vrlo dobro postavljene teze. Šta je potrošač, gledalac? Kakav je njegov izbor? Potrošač, danas, u društvu u kome živimo, ako nećemo da budemo dinosaurusi, ima apsolutnu kontrolu nad celom stvari. To ne znači da je automatski potrošač u pravu, jer posetilac galerije nije izmislio kubizam već je to učinio Pikaso. Potrošač je više retrovizor i ogledalo nečega što je već proizvedeno nego što afirmiše određenu inovaciju. Međutim, u prirodi umetnosti, inovacija je temelj. Kako naći delikatnu ravnotežu između tržišta i eksperimenta, bez koga nema ni nove umetnosti? U Nacionalnom pozorištu u Londonu, na scenama Olivije i Litlton, ne igraju eksperimente, samo komade koji će imati 800, odnosno 600 gledalaca po predstavi, dok mala scena Kotslou koja ima stotinak sedišta pripada novom tekstu i istraživanju u tekstu. U Vigsinhazu u Budimpešti, na velikoj sceni igraju komade pred 1.300 ljudi. Znači, glavna politika tih pozorišta je da svake večeri dovedu 2.000 ljudi, jer na sceni imaju glumce koje plaćaju po ugovoru i to što je na sceni mora da bude pokriveno prihodom koji donosi puna sala. Živimo u vremenu u kome se promene dešavaju brzo, i moramo da idemo u susret tim promenama a ne da gledamo u vreme koje više ne postoji. Sigurno je da mjuzikle tipa „Kosa” ne treba posebno promovisati, oni će sami doći do publike. Jer, publika najlakše i najbrže prihvata poznato. Ali, sadržaje koji su inovativni, bilo tematski, bilo u istraživačkom smislu, treba podržavati. Vrlo je logična teza koju zastupa Ivan Medenica, o tome da država treba da podržava određene inovativne projekte, radionice, nešto što je u fazi nastajanja, nešto što će tek dati rezultat. Ali, to uprave pozorišta ne oslobađa odgovornosti da pune sale. Nas zanima pozorište koje će stvarati novu publiku, ali i zadržati postojeću. Ne zaboravimo: ove večeri se ne daje samo jedna predstava u gradu, kao što nemamo samo jedan kanal na televiziji!

Politika: To je Vaša stara teza i deo Vašeg programa pre nego što ste postali ministar. Ali, kako ćete da profilišete našu umetničku scenu, Vi, Ministarstvo, neka komisija...?

Nebojša Bradić: Mi ne dajemo instrukcije kako će se pozorišta ponašati, već podršku za određene inovativne projekte. Novi Zakon o kulturi, s jedne strane, uvažava javni sektor, s druge, civilni ili privatni. Svi su dobrodošli da daju kvalitetne predloge. Javnim novcem se finansiraju projekti koji nisu isplativi i tržišno održivi. No, kada govorimo o projektima koji dolaze iz oblasti plesa ili teatra, nemojte misliti da je tu ponuda bogata i kvalitetna. Često se desi da na konkursima Ministarstva kulture nema dovoljno dovršenih projekata koji bi potvrdili ciljeve kulturne politike. Siguran sam da je javnim vlastima kao i sponzorima stalo da podrže nešto što će naći svoj put i što će postati brend. Ako govorimo o kultnim predstavama, one ne bi nastale da nije postojao faktor rizika. Ali, ne možete u bilo kom pozorištu u sezoni imati po četiri eksperimenta! Tako zatvarate vrata tog pozorišta za narednu godinu, jer ćete izgubiti publiku.

Tanja Mandić-Rigonat: Pozorište ima žanrove koji su više ili manje „popularni“. Postoje komadi koji su svuda po svetu hitovi i staviti njih na repertoar nije ni rizik niti posebna hrabrost ni pamet. I zašto bi pojam umetničkog eksperimenta imao negativan predznak i asocirao na nekomunikativnost, hermetičnost, samodovoljnost? Kako smo stigli do toga? Zašto bi „eksperiment“ koji ja doživljavam kao autorski izraz, naspram mehaničkog štancovanja poznatih obrazaca, bilo nešto što rasteruje publiku. Iz iskustva i gledaoca i reditelja znam da to nije tačno. Svaki ozbiljan, posvećen, rad u pozorištu polazi od „eksperimenta“, rizika. U umetnosti sve je rizik. Pričamo o umetnosti.

Nebojša Bradić: Tu se generalno ne slažem sa Vama, jer u postavljanju repertoara u startu morate da definišete programski osnov pozorišta u narednoj sezoni. Ako postavite sebi cilj da eksperimentišete, tu je cena neuspeha okrutna i visoka. Vrlo jasno postavljamo odgovornost menadžmenta, direktora pozorišta, s jedne strane, a sa druge, umetnika koji su u toj oblasti. U startu se mora jasno znati gde su sredstva uložena. Kod nas se često stvari postavljaju upravo na način koji ste vi izneli: Mi radimo tako da se desi umetnost; na drugome je da obezbedi publiku. Međutim, u startu se mora definisati put – kada izaberete određene autore, određeni tekst – kakvu ćete vrstu pozorišta imati.

 Tanja Mandić-Rigonat: U Narodnom pozorištu postoji izuzetna predstava „Figarova ženidba i razvod“. Sjajni glumci, reditelj, izuzetan dekor, kostim. Odlične kritike. Ta predstava nije imala „odgovor” na blagajni kao neke druge u toj kući koje nisu na njenom estetskom nivou. I onda se tako sjajna predstava igra retko. Pozorište ima obavezu da promoviše ukus, estetiku, umetnički stav. Radila sam u Narodnom pozorištu predstavu „Seksualne neuroze naših roditelja“, ultrasavremen komad, ali publika nam često sedi i na stepenicama, jer taj komad je imao šansu da zaživi jer je igran i tri, četiri, puta mesečno. U kratkom periodu od godinu dana, dok sam bila direktor Drame, šest predstava je izvedeno na sceni „Raša Plaović“: savremeni komadi domaćih i stranih pisaca. Režirali su ih mladi reditelji. Zamerali su nam da od te scene pravimo omladinsku scenu, da umetničarimo. Tu se vraćamo na priču Anje Suše. Publika nije prost zbir slučajnih pojedinaca koji sedi u sali. Ako imamo kvalitet, pa to obavezuje da ga predstavimo što bolje i sadržajnije, da širimo krug gledalaca. Nacionalni teatar ne sme biti ni muzej ni mauzolej već živo mesto otvoreno za nove teme, sadržaje, forme.(/slika3)

Nebojša Bradić: Postoji određena publika koju vi možete da transformišete u određenom roku. Važno je da to bude proces koji će trajati najmanje pet godina i ne zavisi od promena vlasti. Da vi za godinu dana uspostavite repertoar, dobijete nagrade, vratite publiku, ali ako se za pet godina raspadne sve, onda ste vi isto tako odgovorni zašto ste to učinili. Kod nas ne postoji ta evaluacija. Znači za pet godina, svejedno što je Anja vodila to pozorište, niko neće reći, super Anja! Niko to neće evaluirati i reći: da, to pozorište je dobilo toliko nagrada, toliko pozitivnih kritika publike, obavilo je misiju, zbog toga mi molimo tebe da dođeš i da kažeš koji su tvoji uslovi da potpišeš novi ugovor, a ne da se razmišlja da li je to deo neke političke priče.

Anja Suša: Slažem se sa Vama, svi kriterijumi koje ste sada pomenuli su objektivno merljivi, ne bi smeli da budu rezultat nečije subjektivne procene: dopadanja, nedopadanja, političkog, privatnog ili kakvog god. Naše pozorište nije neposredno pod Vašom ingerencijom iako nam pomažete na različite načine po projektima. Ali, kad je u pitanju naš osnivač, grad Beograd, ta vrsta evaluacije uopšte ne postoji ili se stiče utisak da ne postoji. Gledano iz upravničke perspektive, čini se da je potpuno svejedno da li vi vodite pozorište uspešno, što može da se pokaže upravo analizom ovih parametara koje ste Vi potpisali, ili ne ispunjavate sve te uslove. Mislim da bi stvar postala mnogo transparentnija, ako bi te procene postojale i ako bi bile deo neke šire kulturne strategije, što, na žalost, nije slučaj. I onda se ne bi dešavale vulgarne partijske podele institucija isključivo po osnovi političke pripadnosti ili lojalnosti.

Tanja Mandić-Rigonat: Znamo ljude koji cirkulišu u kulturnom, javnom životu. Posebno su zanimljivi oni koji se ponašaju kao ludi kineski vladar koji je došavši na vlast spalio biblioteke, sve pisane dokumente, u želji da istorija pismenosti počne od njega. I od tog trenutka je počeo da zida Kineski zid, koji se sada vidi sa Meseca. To je ta ideja, pre mene ništa, a od mene kult moje ličnosti, kao da nikada ništa pre mene dobro nije postojalo. Ova rasprava danas ne bi ni postojala da u „Politikinom” Dodatku nije pokrenuta polemika inicirana grafitom: „Filozofije palanke“ na fasadi Ateljea 212. I ako je „zid grafitu najbolji drug“, palanačkom duhu najbolji drug je u ovom trenutku tranzicioni mulj.      

Anja Suša: Kad je u pitanju grad Beograd,evaluacija rada pozorišta i njihovih upravnika kao da ne postoji Ivan Lalić: Pozorište je jedini sektor umetnosti, još uvek, koji je u totalu na javnim finansijama. Sve drugo je otišlo davno u privatne ruke

Ivan Lalić: Ko je kontrolor vlasti? Na Zapadu i u razvijenim demokratijama i pozorišnim sistemima uvek postoji neki esnaf, neka javnost koja reaguje i kontroliše. Mi smo našu šansu sa sindikatima propustili 5. oktobra, tada sam bio predsednik Sindikata dramskih umetnika, i borio sam se za zakone. Onda sam otišao u SNP, sa idejom da implementiramo našu reformu na osnovu zakona jer je zakon pet posto implementacije. Međutim, tada sam kao borac bio krajnje, krajnje razočaran odsustvom bilo kakvog kolektivnog osećaja za opštu stvar kod pripadnika našeg esnafa. Svi smo propustili da se zahvalimo „Politici” što je organizovala ovaj okrugli sto. Činjenica je da je posle 5. oktobra došlo do sunovrata svih kulturnih redakcija na našoj sceni. Na koji način pozorište prenosi poruku ka široj populaciji, na koji način pozorište utiče na formiranje obrasca. Bio sam šokiran, jer dugo sam radio na Egzitu, pa sam mislio da samo mladi odlaze na Egzit. Na Cecinom koncertu kod Ušća, prolazeći pored hotela „Jugoslavija”, video sam horde mladih devojaka kojima je uzor Svetlana Ražnatović. Kao polje koje promoviše apsolutne vrednosti, kako ja vidim pozorište, teatar mora da ima kanale, mehanizme, za plasiranje informacija dalje od uske grupe koja ide u pozorište. Mislim da su mediji jako bitni, zahvaljujem „Politici”. Pored „Politike”, ko još ovo radi? Filmski centar ne kolektuje novac koji RTS treba da mu da za finansiranje, po Zakonu o javnom servisu, jer je obavezan da finansira domaći film sa jedan posto. Problem je i kod nas, nemojmo se zavaravati. Pozorište je jedini sektor umetnosti još uvek koji je u totalu na javnim finansijama. Sve drugo je otišlo davno u privatne ruke. Imamo plejadu ministara kulture iz pozorišnog sektora. To je bio najdominantniji regrutni centar i za društvenu elitu i za lučonoše svega što se tiče kulturnog elitizma, pa i uticaja na politiku. Sada to više nije slučaj.

Poslednji deo razgovora objavićemo u subotu, 12. juna.