Без ризика нема култних представа

Маја Пелевић: Моје прво озбиљно драматуршко искуство у континуитету било је у Народном позоришту у Београду, на позив Кокана Младеновића и у том тренутку се формирао драматуршки тим. Идеја тадашњег директора Драме била је да та национална кућа успостави континуитет и одговарајућу репертоарску политику, и да се на малој сцени „Раша Плаовић” пружи прилика младим редитељима да режирају савремене драмске текстове (стране и домаће) који највише одговарају њиховом сензибилитету. Такође, са доласком Тање Мандић Ригонат, на то место, договор је био да се после две сезоне постављања савремених текстова акценат пребаци на двадесети век. Хтела бих да покренем тему континуитета. Ако неко жели да постигне елементарну промену унутар неке куће он за то мора да има одређено време. Занима ме шта се то толико трагично догодило за време мог боравка у Народном позоришту, а то је само две и по године, да буду смењена два управника и три директора драме?

Иван Меденица: Питање континуитета је битно политичко питање јер континуитет зависи од политичке воље оног ко поставља управнике културних институција.

Политика: Али, и у неполитичком смислу, сви, изузев Ање Суше, причате као да не постоји континуитет, као да сте сви на нули, како и после десет година транзиције тек треба кренути у освајање публике...

Ђурђија Цветић: Од када сам дошла у позориште важи правило: кад почиње нова сезона, све креће из почетка. Позориште као биће стално има потребу да нешто покреће из почетка и да нечим што је било пре није сасвим задовољно.

Маја Пелевић: Моје намере у Народном позоришту су можда биле идеалистичке, али био је континуитет у смислу да сам заказивала нове пројекте. Почели смо са јавним читањима румунске, немачке, драме региона, планирали јавна читања шпанске драме. На јавним читањима румунске драме било је присутно 30 до 50 људи у сали. Већ на јавним читањима немачке драме, коју је подржао Гете институт, била је пуна сала. Људи су стајали. Радило се мало више и на маркетингу. Маркетинг треба позитивно да се надовеже на нешто што је квалитетно. Не да идеш контра, са маркетингом ка производу, него од производа ка маркетингу!

Небојша Брадић: Друштво се стално мења, промене су некада недовољно видљиве колико су брзе. Код нас се стално очекивало да је култура заштићена сталном друштвеном бригом. Међутим, дошло је до отклона од система у коме су културне институције живеле искључиво или највећим делом од помоћи државе, што значи да позоришта и музеји треба да буду „конкурентни“ тако што ће обезбеђивати нове услуге. То не значи да су те институције у лошој позицији. Напротив, када одвикавање од државне помоћи долази заједно са повећаном одговорношћу и већом аутономијом, институције културе бивају способније да много брже и флексибилније одговоре на изазове са којима се суочавају. (/slika2)

Један од начина је да се кроз измену амбијента, кроз партнерство са приватним сектором и другачијом пореском политиком омогући да те институције имају олакшице и да се тако уђе у одрживо партнерство. У сарадњи са Министарством финансија ове године увели смо олакшице за спонзоре који улажу у културу. Задржао бих се на две врло добро постављене тезе. Шта је потрошач, гледалац? Какав је његов избор? Потрошач, данас, у друштву у коме живимо, ако нећемо да будемо диносауруси, има апсолутну контролу над целом ствари. То не значи да је аутоматски потрошач у праву, јер посетилац галерије није измислио кубизам већ је то учинио Пикасо. Потрошач је више ретровизор и огледало нечега што је већ произведено него што афирмише одређену иновацију. Међутим, у природи уметности, иновација је темељ. Како наћи деликатну равнотежу између тржишта и експеримента, без кога нема ни нове уметности? У Националном позоришту у Лондону, на сценама Оливије и Литлтон, не играју експерименте, само комаде који ће имати 800, односно 600 гледалаца по представи, док мала сцена Котслоу која има стотинак седишта припада новом тексту и истраживању у тексту. У Вигсинхазу у Будимпешти, на великој сцени играју комаде пред 1.300 људи. Значи, главна политика тих позоришта је да сваке вечери доведу 2.000 људи, јер на сцени имају глумце које плаћају по уговору и то што је на сцени мора да буде покривено приходом који доноси пуна сала. Живимо у времену у коме се промене дешавају брзо, и морамо да идемо у сусрет тим променама а не да гледамо у време које више не постоји. Сигурно је да мјузикле типа „Коса” не треба посебно промовисати, они ће сами доћи до публике. Јер, публика најлакше и најбрже прихвата познато. Али, садржаје који су иновативни, било тематски, било у истраживачком смислу, треба подржавати. Врло је логична теза коју заступа Иван Меденица, о томе да држава треба да подржава одређене иновативне пројекте, радионице, нешто што је у фази настајања, нешто што ће тек дати резултат. Али, то управе позоришта не ослобађа одговорности да пуне сале. Нас занима позориште које ће стварати нову публику, али и задржати постојећу. Не заборавимо: ове вечери се не даје само једна представа у граду, као што немамо само један канал на телевизији!

Политика: То је Ваша стара теза и део Вашег програма пре него што сте постали министар. Али, како ћете да профилишете нашу уметничку сцену, Ви, Министарство, нека комисија...?

Небојша Брадић: Ми не дајемо инструкције како ће се позоришта понашати, већ подршку за одређене иновативне пројекте. Нови Закон о култури, с једне стране, уважава јавни сектор, с друге, цивилни или приватни. Сви су добродошли да дају квалитетне предлоге. Јавним новцем се финансирају пројекти који нису исплативи и тржишно одрживи. Но, када говоримо о пројектима који долазе из области плеса или театра, немојте мислити да је ту понуда богата и квалитетна. Често се деси да на конкурсима Министарства културе нема довољно довршених пројеката који би потврдили циљеве културне политике. Сигуран сам да је јавним властима као и спонзорима стало да подрже нешто што ће наћи свој пут и што ће постати бренд. Ако говоримо о култним представама, оне не би настале да није постојао фактор ризика. Али, не можете у било ком позоришту у сезони имати по четири експеримента! Тако затварате врата тог позоришта за наредну годину, јер ћете изгубити публику.

Тања Мандић-Ригонат: Позориште има жанрове који су више или мање „популарни“. Постоје комади који су свуда по свету хитови и ставити њих на репертоар није ни ризик нити посебна храброст ни памет. И зашто би појам уметничког експеримента имао негативан предзнак и асоцирао на некомуникативност, херметичност, самодовољност? Како смо стигли до тога? Зашто би „експеримент“ који ја доживљавам као ауторски израз, наспрам механичког штанцовања познатих образаца, било нешто што растерује публику. Из искуства и гледаоца и редитеља знам да то није тачно. Сваки озбиљан, посвећен, рад у позоришту полази од „експеримента“, ризика. У уметности све је ризик. Причамо о уметности.

Небојша Брадић: Ту се генерално не слажем са Вама, јер у постављању репертоара у старту морате да дефинишете програмски основ позоришта у наредној сезони. Ако поставите себи циљ да експериментишете, ту је цена неуспеха окрутна и висока. Врло јасно постављамо одговорност менаџмента, директора позоришта, с једне стране, а са друге, уметника који су у тој области. У старту се мора јасно знати где су средства уложена. Код нас се често ствари постављају управо на начин који сте ви изнели: Ми радимо тако да се деси уметност; на другоме је да обезбеди публику. Међутим, у старту се мора дефинисати пут – када изаберете одређене ауторе, одређени текст – какву ћете врсту позоришта имати.

 Тања Мандић-Ригонат: У Народном позоришту постоји изузетна представа „Фигарова женидба и развод“. Сјајни глумци, редитељ, изузетан декор, костим. Одличне критике. Та представа није имала „одговор” на благајни као неке друге у тој кући које нису на њеном естетском нивоу. И онда се тако сјајна представа игра ретко. Позориште има обавезу да промовише укус, естетику, уметнички став. Радила сам у Народном позоришту представу „Сексуалне неурозе наших родитеља“, ултрасавремен комад, али публика нам често седи и на степеницама, јер тај комад је имао шансу да заживи јер је игран и три, четири, пута месечно. У кратком периоду од годину дана, док сам била директор Драме, шест представа је изведено на сцени „Раша Плаовић“: савремени комади домаћих и страних писаца. Режирали су их млади редитељи. Замерали су нам да од те сцене правимо омладинску сцену, да уметничаримо. Ту се враћамо на причу Ање Суше. Публика није прост збир случајних појединаца који седи у сали. Ако имамо квалитет, па то обавезује да га представимо што боље и садржајније, да ширимо круг гледалаца. Национални театар не сме бити ни музеј ни маузолеј већ живо место отворено за нове теме, садржаје, форме.(/slika3)

Небојша Брадић: Постоји одређена публика коју ви можете да трансформишете у одређеном року. Важно је да то буде процес који ће трајати најмање пет година и не зависи од промена власти. Да ви за годину дана успоставите репертоар, добијете награде, вратите публику, али ако се за пет година распадне све, онда сте ви исто тако одговорни зашто сте то учинили. Код нас не постоји та евалуација. Значи за пет година, свеједно што је Ања водила то позориште, нико неће рећи, супер Ања! Нико то неће евалуирати и рећи: да, то позориште је добило толико награда, толико позитивних критика публике, обавило је мисију, због тога ми молимо тебе да дођеш и да кажеш који су твоји услови да потпишеш нови уговор, а не да се размишља да ли је то део неке политичке приче.

Ања Суша: Слажем се са Вама, сви критеријуми које сте сада поменули су објективно мерљиви, не би смели да буду резултат нечије субјективне процене: допадања, недопадања, политичког, приватног или каквог год. Наше позориште није непосредно под Вашом ингеренцијом иако нам помажете на различите начине по пројектима. Али, кад је у питању наш оснивач, град Београд, та врста евалуације уопште не постоји или се стиче утисак да не постоји. Гледано из управничке перспективе, чини се да је потпуно свеједно да ли ви водите позориште успешно, што може да се покаже управо анализом ових параметара које сте Ви потписали, или не испуњавате све те услове. Мислим да би ствар постала много транспарентнија, ако би те процене постојале и ако би биле део неке шире културне стратегије, што, на жалост, није случај. И онда се не би дешавале вулгарне партијске поделе институција искључиво по основи политичке припадности или лојалности.

Тања Мандић-Ригонат: Знамо људе који циркулишу у културном, јавном животу. Посебно су занимљиви они који се понашају као луди кинески владар који је дошавши на власт спалио библиотеке, све писане документе, у жељи да историја писмености почне од њега. И од тог тренутка је почео да зида Кинески зид, који се сада види са Месеца. То је та идеја, пре мене ништа, а од мене култ моје личности, као да никада ништа пре мене добро није постојало. Ова расправа данас не би ни постојала да у „Политикином” Додатку није покренута полемика иницирана графитом: „Филозофије паланке“ на фасади Атељеа 212. И ако је „зид графиту најбољи друг“, паланачком духу најбољи друг је у овом тренутку транзициони муљ.      

Aња Суша: Кад је у питању град Београд,евалуација рада позоришта и њихових управника као да не постоји Иван Лалић: Позориште је једини сектор уметности, још увек, који је у тоталу на јавним финансијама. Све друго је отишло давно у приватне руке

Иван Лалић: Ко је контролор власти? На Западу и у развијеним демократијама и позоришним системима увек постоји неки еснаф, нека јавност која реагује и контролише. Ми смо нашу шансу са синдикатима пропустили 5. октобра, тада сам био председник Синдиката драмских уметника, и борио сам се за законе. Онда сам отишао у СНП, са идејом да имплементирамо нашу реформу на основу закона јер је закон пет посто имплементације. Међутим, тада сам као борац био крајње, крајње разочаран одсуством било каквог колективног осећаја за општу ствар код припадника нашег еснафа. Сви смо пропустили да се захвалимо „Политици” што је организовала овај округли сто. Чињеница је да је после 5. октобра дошло до суноврата свих културних редакција на нашој сцени. На који начин позориште преноси поруку ка широј популацији, на који начин позориште утиче на формирање обрасца. Био сам шокиран, јер дуго сам радио на Егзиту, па сам мислио да само млади одлазе на Егзит. На Цецином концерту код Ушћа, пролазећи поред хотела „Југославија”, видео сам хорде младих девојака којима је узор Светлана Ражнатовић. Као поље које промовише апсолутне вредности, како ја видим позориште, театар мора да има канале, механизме, за пласирање информација даље од уске групе која иде у позориште. Мислим да су медији јако битни, захваљујем „Политици”. Поред „Политике”, ко још ово ради? Филмски центар не колектује новац који РТС треба да му да за финансирање, по Закону о јавном сервису, јер је обавезан да финансира домаћи филм са један посто. Проблем је и код нас, немојмо се заваравати. Позориште је једини сектор уметности још увек који је у тоталу на јавним финансијама. Све друго је отишло давно у приватне руке. Имамо плејаду министара културе из позоришног сектора. То је био најдоминантнији регрутни центар и за друштвену елиту и за лучоноше свега што се тиче културног елитизма, па и утицаја на политику. Сада то више није случај.

Последњи део разговора објавићемо у суботу, 12. јуна.