U carstvu nota i knjiga

Fascinantno mu je da čovek ponekad ne može da se odredi za jednu ulicu. Sebe ubraja u one kojima to izjednačavanje, podvođenje pod iste, unapred znane kalupe, ne pristaje. Bez lutanja, traganja ne sazreva nijedna individualnost, učio je Hegel. Na sličan način, čini se, razmišlja i Ivan Tasovac. Nešto drugo je, u njegovom slučaju, sasvim sigurno. Direktor Beogradske filharmonije je osoba koja potvrđuje da je zavisna od centra grada. Otac ga je naučio da sve što je po obodima, izvan kruga dvojke, teško da jeste Beograd.

Do svoje petnaeste godine, pijanista je paralelno živeo na dve adrese. Dorćolsku simfoniju doživeo je u Gospodar Jovanovoj. Kičevska je bila dvojnica i njegova vračarska odrednica. Badnje veče se obeležavalo na jednom, božićni ručak drugom mestu. Dva puta pokloni, Božić Bata. Izoštreno iz dečje vizure, takva situacija pružala je neverovatne mogućnosti.

Ako danas treba da podvuče paralelu, Tasovac je apsolutno uveren da se za Dorćol vezuje više legendi nego za Vračar, jer kada neko od ranih nogu počne da se bavi muzikom koja u ovoj sredini nije na lestvici tipično muških profesija, poput boksa i policije, jedino na šta može da se vadi jeste da je – dečko sa Dorćola. Takva formulacija daje snagu i legitimitet.