У царству нота и књига

Фасцинантно му је да човек понекад не може да се одреди за једну улицу. Себе убраја у оне којима то изједначавање, подвођење под исте, унапред знане калупе, не пристаје. Без лутања, трагања не сазрева ниједна индивидуалност, учио је Хегел. На сличан начин, чини се, размишља и Иван Тасовац. Нешто друго је, у његовом случају, сасвим сигурно. Директор Београдске филхармоније је особа која потврђује да је зависна од центра града. Отац га је научио да све што је по ободима, изван круга двојке, тешко да јесте Београд.

До своје петнаесте године, пијаниста је паралелно живео на две адресе. Дорћолску симфонију доживео је у Господар Јовановој. Кичевска је била двојница и његова врачарска одредница. Бадње вече се обележавало на једном, божићни ручак другом месту. Два пута поклони, Божић Бата. Изоштрено из дечје визуре, таква ситуација пружала је невероватне могућности.

Ако данас треба да подвуче паралелу, Тасовац је апсолутно уверен да се за Дорћол везује више легенди него за Врачар, јер када неко од раних ногу почне да се бави музиком која у овој средини није на лествици типично мушких професија, попут бокса и полиције, једино на шта може да се вади јесте да је – дечко са Дорћола. Таква формулација даје снагу и легитимитет.