Beskrajna turneja Boba Dilana

„Gospodine, Gospodine, znate li gde se ona krije?“ Prva uživanja Dilanove muzike mirišu na devojke u drugoj sobi, koje stidljivo, a nestrpljivo očekuju ples, kada se sva svetla pogase. Posle Señora smo otkrili Saru, a kada su obe ploče počele da preskaču, već smo bili zreli za tešku kišu, tražeći odgovore nestale u vetru.

Hodali smo sporednim ulicama baš kao njih dvoje na omotu „The Freewheelin’ Bob Dylan“. Na poslednjem uglu brzi poljubac, pa svako svojoj kući. Ploče su pored gramofona, pažljivo ih vadimo iz omota i ritualno stavljamo iglu u prvu rilnu. Onda nas je posetio Klepton, pa smo se nafurali na bluz – Vratite ih sve kući ili ih pošaljite na Autoput 61. Uskoro ćemo otkriti da je i Dilan pevao o Kući izlazećeg sunca, pa, iz teksta Roberta Šeltona (potpisanog na omotu prvog albuma pod pseudonimom Stejsi Vilijams) saznati za Dejva van Ronka, Erika Von Šmita, Blajnd Lemon Džefersona, Litl Voltera, Džona Li Hukera i, iznad svih – Vudija Gatrija.

Nazad na Autoput 61, čekali su nas Kraljica Džejn, Tom Tamb, Gospođa Divna i, naravno, Gospodin Džons – Kakav je osećaj? Da li znate šta se ovde dešava? Iskreno, ni danas ne znam odgovore. Da li je to uopšte važno? Da li se Dilanov genij najbolje oslikava upravo u stalnoj želji, a nemogućnosti da ga objasnimo, ni decenijama kasnije?

Zlatni električni period

Kolekcija se širila. Sada sam tražio Trake iz podruma, pokušavao da razumem šta je Dilana okrenulo ka kantriju i beskonačno vrteo nastup na Koncertu za Bangladeš. Moj primerak albuma na unutrašnjoj strani kutije ima nalepljene fotografije Harisona, Šankara, Kleptona i Dilana, isečene iz nekih novina – tako su onda radili pravi fanovi... Harison nas sada posmatra sa neba, Kleptona i Dilana ćemo pozdraviti za koji dan: „Ona uzima kao žena, vodi ljubav kao žena, boli kao žena, ali prekida kao devojčica“ – još jedno sazrevanje, za „Blonde On Blonde“ i, tamo, 4 minuta i 52 sekunde čiste ljubavi...

Za nove ploče nismo marili. A onda se preda mnom nasred ulice stvorila Duca M., sećam se kao da je juče bilo: „Jao, kakav je album objavio Dilan – moram da ti ga snimim!“ Koji dan kasnije, Zvonila su zvona za Čoveka u dugom crnom kaputu, prsti su svrbeli za tekst u Pop Rock-u, a duša čekala prvi susret na koncertu u Belgiji, 8. jula 1990. godine. Na naočare zakačen mikrofon, u džepu uključen kasetofon, oko mene fanovi koji će mi kasnije pisati da im pošaljem presnimak, ispred nas ekipa na 209. koncertu Beskrajne turneje, između nas obezbeđenje kom je obećano da „regularni deo“ koncerta neće trajati više od sat vremena, kako bi mogli da odgledaju finale Mundijala u Italiji. Kasnije sam zapisao: „Novi aranžmani urađeni su u najboljem maniru prvog električnog perioda, odnosno po ugledu na zvuk sa slavnih 'Highway 61 Revisited' i 'Blonde On Blonde'.... zavidan procenat pesama (30 odsto, otprilike), Dilan je odsvirao na akustičnoj gitari (kada to poslednji put beše...?), praćen tek diskretnim ritmom na dobošu i tihim uprošćenim basom... iz pomenutog, zlatnog, električnog perioda B. D. bira najviše stvari: sledeće dve su 'It’s Alright, Ma...' i 'It’s All Over Now, Baby Blue', baš kako su i smeštene na albumu 'Bring It All Back Back Home'. Prva – udaračka, a druga – potpuno diskretna, elegična, možda i najemotivniji trenutak regularnog dela koncerta...“

Godinu dana kasnije, dve nedelje pre raspada Jugoslavije (11. jun 1991), stigao je do nas. Po istom principu kao u Belgiji izveo je veliki broj svojih najvećih pesama, što ipak nije čuo novinar Tanjuga, konstatujući da je „odabrao manje poznat program, ostavljajući publiku hladnom“. A zapravo je Zemunu, koji je jedan Dilanov hroničar prekrstio u „Zađan“, podario „Ballad Of A Thin Man“, „All Along The Watchtower“, „Shelter From The Storm“, „It's All Over Now, Baby Blue“, „Don't Think Twice, It's All Right“, „ Knockin' On Heaven's Door“, „Rainy Day Women # 12 & 35“, „Just Like A Woman“, „I Shall Be Released“, „Like A Rolling Stone“, „Blowin' In The Wind“ i „Highway 61 Revisited“. Malo li je? Štaviše, obratio se publici, što veoma retko čini: „Hvala svima. Bila je to jedna od mojih antireligijskih pesama ('Gotta Serve Somebody'), A sad jedna od pecaroških pesma ('Wiggle Wiggle')“.

Tačno deset godina je proteklo do sledećeg susreta na džez festivalu u Montreu (8. jul 2001). Okružen dvojicom sjajnih gitarista (Čarli Sekston i Lari Kembel), u regularnom, neobično kratkom delu koncerta (nešto više od sat vremena, samo 12 pesama) folk-bluz bajkama je ispipavao akustiku sale Stravinski („Song To Woody“, „Blind Willie McTell“, „Duncan And Brady“, „Just Like Tom Thumb's Blues“, „Masters Of War“, „Visions of Johanna“), radosno razlažući akustičnu gitaru sa usnom harmonikom o vratu. Uživao sam... A onda je usledio dugi bis, sa najvećim himnama roka („Like A Rolling Stone“, „All Along The Watchtower“, „Knockin' On Heaven's Door“, „Highway 61 Revisited“, „Blowin' In The Wind“) – porcija radosti i za uštogljene Švajcarce! „Uz rok prženje 'Cat's In The Well' dobili smo ritam za put kući, ali je u glavi ostala opuštena kantri bluz matrica, slika hacijende u Teksasu, ili kafea u Grinvič Vilidžu i usamljenog mladića sa gitarom u rukama, spremnog da prodrma rok svet onako kako niko pre njega nije učinio“ (Reporter, 2001).

Mirnoća koja budi đavola

Siva majica sa petlom-vetrokazom, slovima B-O-B-D koje upućuju na četiri strane sveta i tekstom na leđima „Ne treba ti meteorolog da bi znao na koju stranu vetar duva“ („Subterranean Homesick Blues“, 1965) ostala je kao najdraža uspomena na četvrti koncert, 24. oktobra 2003. godine u Budimpešti. Sala je poluprazna – gde je nestalo 60 hiljada ljudi sa onog koncerta u Belgiji? Dilan je uglavnom za klavirom, što bi trebalo da znači da je sve mirnije, a zapravo nije: novi bend kao da je upravo sišao sa Autoputa 61, kuva ljuti ritam i bluz, moćno reže vazduh, budi đavola. „Tombstone Blues“ i „Summer Days“, odnosno „Cat’s In The Well“ i „All Along The Watchtower“ okviri su njihove opasne predstave. Takvi momenti su uvek prilika da zamislimo onu zbunjenu publiku u Njuportu 1965. Izneverio je njihove ideale da bi promenio rokenrol. Sada ga najbolje čuva.

Druga majica na kojoj piše Bob Dilan stigla je u proleće 2007, rođendanski dar iz snova, simpatično iskrzana i izbledela od upotrebe. Možda baš ona u koju sam gledao i koju nisam kupio 13. jula 1985. na Live Aid-u na Vembliju? Na njoj piše i Elton Džon i Erik Klepton – znam šta ću nositi ovih dana. Na njoj ne piše YU Rock misija – mi znamo da smo bili glumci u tom poslednjem velikom prazniku rokenrola. I ponovo smo deo rokenrol sveta – „No Direction Home“, poručuje Dilan!

Ili onog što je preostalo od njega... „Niko ne oseća bol večeras dok stojim usred kiše“, pevao nam je u „Just Like A Woman“. A onda je počeo da živi svoju pesmu, pod pljuskom u Nju Džersiju. Policajka koja ga je uhapsila prošlog leta nije ga prepoznala – „nije čak ni čula za ploče“, tvrdio je kolega koji se potom ponudio da je prosvetli.

Nedelja će, znam, početi slatkim krckanjem vinila. Doboš, orgulje i gitare, pa onda ono „kad nemaš ništa, nemaš ni šta da izgubiš“. Onda ću probuditi i ostale drage vinilne prijatelje, pa redom od prvog „Bob Dylan“, preko „John Wesley Harding“ do „Oh, Mercy“. Posle toga – šta da se radi – diskovi, od „The Bootleg Series“ do „Together Through Life“. „Pa, kamenovaće te dok pokušavaš da budeš tako dobar“, obratiće nam se uživo usamljeni lutalica negde iza osam. Peti put „zdravo, majstore“!

A onda, u mraku sobe da vrati vreme na davnu žurku, ciganka sa slomljenom zastavom i svetlucavim prstenom reći će: „sine, ovo više nije san, ovo je stvarnost.“ Šta onda čekamo, Sinjor?