Бескрајна турнеја Боба Дилана

„Господине, Господине, знате ли где се она крије?“ Прва уживања Диланове музике миришу на девојке у другој соби, које стидљиво, а нестрпљиво очекују плес, када се сва светла погасе. После Señora смо открили Saru, а када су обе плоче почеле да прескачу, већ смо били зрели за тешку кишу, тражећи одговоре нестале у ветру.

Ходали смо споредним улицама баш као њих двоје на омоту „The Freewheelin’ Bob Dylan“. На последњем углу брзи пољубац, па свако својој кући. Плоче су поред грамофона, пажљиво их вадимо из омота и ритуално стављамо иглу у прву рилну. Онда нас је посетио Клептон, па смо се нафурали на блуз – Вратите их све кући или их пошаљите на Аутопут 61. Ускоро ћемо открити да је и Дилан певао о Кући излазећег сунца, па, из текста Роберта Шелтона (потписаног на омоту првог албума под псеудонимом Стејси Вилијамс) сазнати за Дејва ван Ронка, Ерика Вон Шмита, Блајнд Лемон Џеферсона, Литл Волтера, Џона Ли Хукера и, изнад свих – Вудија Гатрија.

Назад на Аутопут 61, чекали су нас Краљица Џејн, Том Тамб, Госпођа Дивна и, наравно, Господин Џонс – Какав је осећај? Да ли знате шта се овде дешава? Искрено, ни данас не знам одговоре. Да ли је то уопште важно? Да ли се Диланов гениј најбоље осликава управо у сталној жељи, а немогућности да га објаснимо, ни деценијама касније?

Златни електрични период

Колекција се ширила. Сада сам тражио Траке из подрума, покушавао да разумем шта је Дилана окренуло ка кантрију и бесконачно вртео наступ на Концерту за Бангладеш. Мој примерак албума на унутрашњој страни кутије има налепљене фотографије Харисона, Шанкара, Клептона и Дилана, исечене из неких новина – тако су онда радили прави фанови... Харисон нас сада посматра са неба, Клептона и Дилана ћемо поздравити за који дан: „Она узима као жена, води љубав као жена, боли као жена, али прекида као девојчица“ – још једно сазревање, за „Blonde On Blonde“ и, тамо, 4 минута и 52 секунде чисте љубави...

За нове плоче нисмо марили. А онда се преда мном насред улице створила Дуца М., сећам се као да је јуче било: „Јао, какав је албум објавио Дилан – морам да ти га снимим!“ Који дан касније, Звонила су звона за Човека у дугом црном капуту, прсти су сврбели за текст у Pop Rock-у, а душа чекала први сусрет на концерту у Белгији, 8. јула 1990. године. На наочаре закачен микрофон, у џепу укључен касетофон, око мене фанови који ће ми касније писати да им пошаљем преснимак, испред нас екипа на 209. концерту Бескрајне турнеје, између нас обезбеђење ком је обећано да „регуларни део“ концерта неће трајати више од сат времена, како би могли да одгледају финале Мундијала у Италији. Касније сам записао: „Нови аранжмани урађени су у најбољем маниру првог електричног периода, односно по угледу на звук са славних 'Highway 61 Revisited' и 'Blonde On Blonde'.... завидан проценат песама (30 одсто, отприлике), Дилан је одсвирао на акустичној гитари (када то последњи пут беше...?), праћен тек дискретним ритмом на добошу и тихим упрошћеним басом... из поменутог, златног, електричног периода Б. Д. бира највише ствари: следеће две су 'It’s Alright, Ma...' и 'It’s All Over Now, Baby Blue', баш како су и смештене на албуму 'Bring It All Back Back Home'. Прва – ударачка, а друга – потпуно дискретна, елегична, можда и најемотивнији тренутак регуларног дела концерта...“

Годину дана касније, две недеље пре распада Југославије (11. јун 1991), стигао је до нас. По истом принципу као у Белгији извео је велики број својих највећих песама, што ипак није чуо новинар Танјуга, констатујући да је „одабрао мање познат програм, остављајући публику хладном“. А заправо је Земуну, који је један Диланов хроничар прекрстио у „Зађан“, подарио „Ballad Of A Thin Man“, „All Along The Watchtower“, „Shelter From The Storm“, „It's All Over Now, Baby Blue“, „Don't Think Twice, It's All Right“, „ Knockin' On Heaven's Door“, „Rainy Day Women # 12 & 35“, „Just Like A Woman“, „I Shall Be Released“, „Like A Rolling Stone“, „Blowin' In The Wind“ и „Highway 61 Revisited“. Мало ли је? Штавише, обратио се публици, што веома ретко чини: „Хвала свима. Била је то једна од мојих антирелигијских песама ('Gotta Serve Somebody'), А сад једна од пецарошких песма ('Wiggle Wiggle')“.

Тачно десет година је протекло до следећег сусрета на џез фестивалу у Монтреу (8. јул 2001). Окружен двојицом сјајних гитариста (Чарли Секстон и Лари Кембел), у регуларном, необично кратком делу концерта (нешто више од сат времена, само 12 песама) фолк-блуз бајкама је испипавао акустику сале Стравински („Song To Woody“, „Blind Willie McTell“, „Duncan And Brady“, „Just Like Tom Thumb's Blues“, „Masters Of War“, „Visions of Johanna“), радосно разлажући акустичну гитару са усном хармоником о врату. Уживао сам... А онда је уследио дуги бис, са највећим химнама рока („Like A Rolling Stone“, „All Along The Watchtower“, „Knockin' On Heaven's Door“, „Highway 61 Revisited“, „Blowin' In The Wind“) – порција радости и за уштогљене Швајцарце! „Уз рок пржење 'Cat's In The Well' добили смо ритам за пут кући, али је у глави остала опуштена кантри блуз матрица, слика хацијенде у Тексасу, или кафеа у Гринвич Вилиџу и усамљеног младића са гитаром у рукама, спремног да продрма рок свет онако како нико пре њега није учинио“ (Репортер, 2001).

Мирноћа која буди ђавола

Сива мајица са петлом-ветроказом, словима Б-О-Б-Д које упућују на четири стране света и текстом на леђима „Не треба ти метеоролог да би знао на коју страну ветар дува“ („Subterranean Homesick Blues“, 1965) остала је као најдража успомена на четврти концерт, 24. октобра 2003. године у Будимпешти. Сала је полупразна – где је нестало 60 хиљада људи са оног концерта у Белгији? Дилан је углавном за клавиром, што би требало да значи да је све мирније, а заправо није: нови бенд као да је управо сишао са Аутопута 61, кува љути ритам и блуз, моћно реже ваздух, буди ђавола. „Tombstone Blues“ и „Summer Days“, односно „Cat’s In The Well“ и „All Along The Watchtower“ оквири су њихове опасне представе. Такви моменти су увек прилика да замислимо ону збуњену публику у Њупорту 1965. Изневерио је њихове идеале да би променио рокенрол. Сада га најбоље чува.

Друга мајица на којој пише Боб Дилан стигла је у пролеће 2007, рођендански дар из снова, симпатично искрзана и избледела од употребе. Можда баш она у коју сам гледао и коју нисам купио 13. јула 1985. на Live Aid-u на Вемблију? На њој пише и Елтон Џон и Ерик Клептон – знам шта ћу носити ових дана. На њој не пише YU Rock мисија – ми знамо да смо били глумци у том последњем великом празнику рокенрола. И поново смо део рокенрол света – „No Direction Home“, поручује Дилан!

Или оног што је преостало од њега... „Нико не осећа бол вечерас док стојим усред кише“, певао нам је у „Just Like A Woman“. А онда је почео да живи своју песму, под пљуском у Њу Џерсију. Полицајка која га је ухапсила прошлог лета није га препознала – „није чак ни чула за плоче“, тврдио је колега који се потом понудио да је просветли.

Недеља ће, знам, почети слатким крцкањем винила. Добош, оргуље и гитаре, па онда оно „кад немаш ништа, немаш ни шта да изгубиш“. Онда ћу пробудити и остале драге винилне пријатеље, па редом од првог „Bob Dylan“, преко „John Wesley Harding“ до „Oh, Mercy“. После тога – шта да се ради – дискови, од „The Bootleg Series“ до „Together Through Life“. „Па, каменоваће те док покушаваш да будеш тако добар“, обратиће нам се уживо усамљени луталица негде иза осам. Пети пут „здраво, мајсторе“!

А онда, у мраку собе да врати време на давну журку, циганка са сломљеном заставом и светлуцавим прстеном рећи ће: „сине, ово више није сан, ово је стварност.“ Шта онда чекамо, Сињор?