Scena – jedino mesto istinske sreće

„Kad bih po­čeo da na­vo­dim pe­sme iz ne­ve­ro­vat­nog ka­ta­lo­ga Bo­ba Di­la­na, to bi iz­gle­da­lo kao da či­tam en­ci­klo­pe­di­ju”, re­kao je svo­je­vre­me­no ame­rič­ki mu­zi­čar Tom Pe­ti.Po­tra­ja­lo bi i na­bra­ja­nje svih pri­zna­nja ko­ji­ma je Ro­bert Alan Ci­mer­man oven­čan pro­te­klih de­ce­ni­ja – Gre­mi, Oskar, Po­lar, Pu­li­cer, Na­ci­o­nal­na me­da­lja za umet­nost… Uvr­šćen je u Ro­ken­rol slav­nih, Hol slav­nih kom­po­zi­to­ra, Ne­švil­ski i Bri­tan­ski hol slav­nih...

Ret­ko ko se ne­će slo­ži­ti sa oce­nom da ovaj umet­nik ima uni­kat­nu ulo­gu u isto­ri­ji mu­zi­ke. Za mi­li­o­ne po­što­va­la­ca on je naj­ve­ći kan­ta­u­tor ika­da, je­dan od ti­ta­na mu­zi­ke, ak­ti­vi­sta, pro­rok... Džo­ni Keš je dav­no re­kao da je Di­lan „naj­ve­ći pi­sac na­šeg vre­me­na”. Uti­cao je na mu­zi­ča­re ra­znih ge­ne­ra­ci­ja, a me­đu nji­ma su Džon Le­non, Pol Ma­kart­ni, Nil Jang, Dej­vid Bo­ui, Bra­jan Fe­ri, Pe­ti Smit, Tom Vejts... Džo Stra­mer je jed­nom iz­ja­vio da je Bob „po­sta­vio te­melj za ozbilj­nost, du­hov­nost i du­bi­nu rok mu­zi­ke”, a Brus Spring­stin: „Bob je oslo­ba­đao naš um na na­čin na ko­ji je El­vis oslo­ba­đao na­še te­lo”.

Na­šao se i na li­sti 100 naj­zna­čaj­ni­jih lič­no­sti pro­šlog ve­ka u iz­bo­ru ma­ga­zi­na „Tajm”. Nje­go­va pe­sma „Li­ke a Rol­ling Sto­ne” na­šla se na pr­vom me­stu li­ste 500 naj­bo­ljih pe­sa­ma svih vre­me­na u iz­bo­ru ma­ga­zi­na „Ro­ling­ston”. I ka­da je ma­ga­zin „An­kat” pra­vio li­stu pe­sa­ma ko­je su pro­me­ni­le svet, na pr­vom me­stu bi­la je „Li­ke a Rol­ling Sto­ne”.

O to­me ko­li­ko je Di­lan uti­ca­jan u sve­tu mu­zi­ke naj­bo­lje sve­do­če ob­ra­de nje­go­vih pe­sa­ma. Pre­ma ne­zva­nič­nim po­da­ci­ma, ura­đe­no je čak 5.870 ob­ra­da nje­go­vih pe­sa­ma. Ura­đe­no je čak 357 ver­zi­ja nu­me­re „Blo­win’ In The Wind”, 217 va­ri­jan­ti pe­sme „Don’t Think Twi­ce, It’s All Right”, 181 put ob­ra­đe­na je „I Shall Be Re­le­a­sed”… Me­đu 2791 umet­ni­kom ko­ji su da­li svo­je vi­đe­nje Di­la­no­vih pe­sa­ma su Dži­mi Hen­driks, „Ro­ling­ston­si”, Nil Jang, Rod Stju­art, Tom Pe­ti, Erik Klep­ton, „Gans en ro­u­zis”, „Ra­ge Aga­inst the Mac­hi­ne”, „Vajt strajps”, Pi­ter, Pol i Me­ri, Bra­jan Fe­ri…

A Bob na sve hva­le skrom­no ka­že: „Ovaj svet je pre­na­tr­pan. Te­ško je do­ći do vr­ha”.

Me­đu­tim, ima i onih ko­ji ospo­ra­va­ju nje­gov rad. Kri­ti­čar Nik Kon ob­ja­snio je jed­nom: „On je mi­no­ran ta­le­nat sa ve­li­kim da­rom za sa­mo­pro­mo­ci­ju”. A kri­ti­čar Džek Marks okri­vio ga je da je „uveo aro­gant­no po­na­ša­nje u ro­ken­rol”. Ne­dav­no ga je čak i Džo­ni Mi­čel oka­rak­te­ri­sa­la kao „pla­gi­ja­to­ra”.

Bo­ba Di­la­na no­vi­na­ri če­sto opi­su­ju kao naj­ta­jan­stve­ni­jeg čo­ve­ka u ro­ken­ro­lu. Ne vo­li me­di­je,ret­ko da­je in­ter­vjue, a ka­da i pri­sta­ne na raz­go­vor, ma­lo go­vo­ri, če­sto je ci­ni­čan i ne­pri­ja­tan. Jed­nom je na pi­ta­nje šta ra­di sa svo­jim nov­cem od­go­vo­rio: „Obla­čim ga”. Dru­gi put je, go­vo­re­ći o mu­zi­ci, re­kao: „Ne­ke mo­je pe­sme su oko če­ti­ri mi­nu­ta, ne­ke pet, a, ve­ro­va­li ili ne, ne­ke su 11 ili 12 mi­nu­ta”. Ču­ve­na je još jed­na iz­ja­va: „Ka­kva je ko­rist od fa­no­va? Ne mo­žeš da je­deš apla­uz za do­ru­čak”.

Ame­rič­ka am­ba­sa­dor­ka Me­ri Vor­lik za „Po­li­ti­ku” ka­že da Bo­ba Di­la­na opi­su­ju kao pe­sni­ka, mu­zi­ča­ra, hro­ni­ča­ra i folk umet­ni­ka:

– Ak­tu­el­na do­ga­đa­nja še­zde­se­tih go­di­na utkao je u tra­di­ci­o­nal­ne folk te­me, po­e­zi­ju i mu­zi­ku, što je u to vre­me bi­la re­vo­lu­ci­o­nar­na pro­me­na. Ta sin­te­za mu­zi­ke, kul­tu­re i po­e­zi­je, pra­će­na sa­mo­i­spi­ti­va­njem, ima­la je iz­u­zet­no jak efe­kat ne sa­mo na folk mu­zi­ku, već i na ro­ken­rol, pop, bluz i džez. Tek­sto­pi­sci mno­gih mu­zič­kih pra­va­ca svr­sta­va­ju ga me­đu naj­u­ti­caj­ni­je mu­zi­ča­re.

Am­ba­sa­dor­ka Vor­lik sma­tra da se Di­lan sa po­seb­nom sna­gom obra­ćao lju­di­ma u spe­ci­fič­nim pe­ri­o­di­ma.

– Še­zde­se­tih go­di­na Di­la­no­va mu­zi­ka po­zi­va­la je pu­bli­ku da od­go­vo­ri na go­ru­ća pi­ta­nja kao što su si­ro­ma­štvo, rat i ra­sna dis­kri­mi­na­ci­ja. Sa­vre­me­ni ak­ti­vi­zam vi­še je po­sve­ćen glo­bal­nim pro­ble­mi­ma – za­šti­ti ži­vot­ne sre­di­ne, gla­di u sve­tu, pri­hva­ta­nju raz­li­či­to­sti – i sa­mim tim ču­je se vi­še sta­vo­va. Iako sam si­gur­na da će ame­rič­ki umet­ni­ci na­sta­vi­ti da jav­no go­vo­re o ovim pi­ta­nji­ma, sum­njam da će iko ika­da vi­še ima­ti uti­caj ka­kav je imao Bob Di­lan.

Am­ba­sa­dor­ka Vor­lik pri­se­ća se da je Di­la­no­vu mu­zi­ku pr­vi put ču­la se­dam­de­se­tih go­di­na u Austra­li­ji, kao ti­nej­džer, to­kom ta­da­šnjih de­ba­ta u SAD o ljud­skim pra­vi­ma, pi­ta­nji­ma rav­no­prav­no­sti po­lo­va i an­ga­žo­va­nju Ame­ri­ke u Vi­jet­na­mu. Pri­zna­je da ni­je ima­la pri­li­ku da upo­zna slav­nog umet­ni­ka, ali do­da­je da će ve­če­ras bi­ti u pu­bli­ci:

– Ra­du­jem se što ću pri­su­stvo­va­ti kon­cer­tu i što ću ovo is­ku­stvo po­de­li­ti sa hi­lja­da­ma lju­di ko­ji će bi­ti u Be­o­grad­skoj are­ni – ka­že Me­ri Vor­lik.

Bob Di­lan je če­sto po­na­vljao: „Mno­go mu­zi­ča­ra ne mo­že da pod­ne­se tur­ne­je, ali za me­ne je to kao di­sa­nje. Če­sto je u mom ži­vo­tu je­di­no me­sto istin­ske sre­će bi­la sce­na”. Na tom me­stu, ko­je mu je to­li­ko pu­ta pri­u­šti­lo ra­dost, vi­de­će­mo ga ve­če­ras!

Je­le­na Ko­pri­vi­ca

----------------------------------------------

Ki­ne­ska hra­na za Di­la­na

Sr­đan Sto­ja­no­vić, ko­ji je 18. ju­na 1991. go­di­ne uče­stvo­vao u or­ga­ni­za­ci­ji pr­vog kon­cer­ta Bo­ba Di­la­na u Be­o­gra­du, se­ća se da je na­stup ame­rič­kog mu­zi­ča­ra na ze­mun­skom sta­di­o­nu „Ga­le­ni­ka” bio u pred­ve­čer­je ra­ta. Iako su se or­ga­ni­za­to­ri na­da­li da će na kon­cer­tu bi­ti 7.000 lju­di, pro­da­to je 4.500 ka­ra­ta:

– Ži­veo sam u Mi­ne­so­ti oda­kle je on, i znao sam da ne vo­li da pri­ča ni sa no­vi­na­ri­ma, ni sa pro­mo­to­ri­ma, čak je u to vre­me ko­mu­ni­ka­ci­ju sa ben­dom odr­ža­vao pre­ko lič­nog asi­sten­ta. A ja pred kon­cert u Ze­mu­nu ob­u­čem ma­ji­cu sa nat­pi­som Mi­ne­so­ta, odem do nje­go­vog lič­nog asi­sten­ta i ka­žem: „Ja sam ži­veo u Mi­ne­so­ti, po­zdra­vi­te go­spo­di­na Ci­mer­ma­na, vo­leo bih da se sret­nem s njim”. Po­sle tri mi­nu­ta do­la­zi asi­stent i ka­že mi da Di­lan ho­će da me pri­mi, a ja u šo­ku! Pri­ča­li smo po­la sa­ta o Mi­ne­so­ti, ko­ja je jed­na od naj­lep­ših ame­rič­kih dr­ža­va, o za­šti­će­nom pri­rod­nom re­zer­va­tu kraj Hi­bin­ga u ko­me je od­ra­stao, o mu­zi­ci, po­li­ti­ci…

Po­što se sad svi ba­ve raj­de­ri­ma mu­zi­ča­ra, se­ćam se da je Di­lan tra­žio da mu se do­ne­se je­lov­nik iz bi­lo kog ki­ne­skog re­sto­ra­na i na­su­mi­ce za­o­kru­žio je­dan broj, ta­ko da je sa­mo to i jeo.