Manastir Crna Reka – bunt monaha

Cr­na Re­ka – „Ovo ni­su ra­di­li ni ne­pri­ja­te­lji...Ni­je ovo ne­ki obi­čan ma­na­stir, ta­man po­sla da za­pu­sti”, go­vo­rio je je­dan ver­nik pri­sti­gao na „is­pra­ćaj” cr­no­reč­kim mo­na­si­ma. Me­đu­tim, kad smo ga upi­ta­li ko ih go­ni, ko je kriv a ko prav... ni­je imao od­go­vor. I, ne sa­mo nje­mu već su mno­gi­ma još ne­do­ku­či­va i ne­ja­sna sva zbi­va­nja u Ra­ško-pri­zren­skoj epar­hi­ji, ko­ja su kul­mi­ni­ra­la pro­me­nom eparhijske upra­ve i od­la­skom mo­na­ha i is­ku­še­ni­ka iz Cr­ne Re­ke.

A, re­klo bi se, da je isti­na ka­ko Cr­na Re­ka ni­je „obi­čan” ma­na­stir. Ne sa­mo zbog to­ga što po­sto­ji ve­ko­vi­ma, što se u nje­mu pod­vi­za­vao Sve­ti Jo­a­ni­ki­je De­vič­ki i još od tur­skog rop­stva ču­va­ju ko­sti ve­li­kog du­hov­ni­ka Pe­tra Ko­ri­škog, ko­ji je bio uči­telj i Ca­ru Du­ša­nu... već što je i u sa­vre­me­ni­jem do­bu od ve­li­kog zna­ča­ja za na­rod i ve­ru. Ta­man kad je po­rat­nih go­di­na pri­lič­no za­pu­steo, u „ži­vot” ga je, kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na, svo­jim do­la­skom vra­tio baš ta­da­šnji igu­man Ar­te­mi­je. Us­peo je da ga ob­no­vi, ka­ko u po­gle­du iz­grad­nje i re­kon­struk­ci­je obje­ka­ta ta­ko i u broj­no­sti bra­ti­je. Uz to, isti­na je i da se mi­nu­lih de­ce­ni­ja ov­de de­si­la sna­žna ob­no­va du­hov­no­sti ko­joj je i u dru­gim ma­na­sti­ri­ma do­pri­ne­lo na de­se­ti­ne mo­na­ha ko­ji su odav­de ta­mo oti­šli. Iz Cr­ne Re­ke po­te­klo je i ne­ko­li­ko igu­ma­na kao i tri epi­sko­pa...

Sto­ga je još ve­ća od­go­vor­nost mo­na­ha ko­ji su bez ka­non­skog ot­pu­sta od ad­min­stra­to­ra epar­hi­je vla­di­ke Am­fi­lo­hi­ja ovaj manastir na­pu­sti­li. To je, sva­ka­ko, i pod­sta­klo mo­na­he na do­go­vor, o sta­vu i po­na­ša­nju, od­no­sno, ka­ko je biv­ši igu­man Ni­ko­laj ob­ja­snio, „da od­la­ze­ći to ne sma­tra­mo ne­kim ve­li­kim de­lom, ni­ko­ga pri tom ne kri­vi­mo i

ide­mo u sa­mo­pre­ko­ru, ali ni­smo sprem­ni na ne­ka­kve re­for­me. Ni­smo sprem­ni da me­nja­mo Ustav, pra­vi­la, sve­te ka­no­ne već smo u ma­na­stir do­šli da me­nja­mo se­be i mo­li­mo se za one ko­ji to či­ne da pre­sta­nu pre ne­go što ih Bo­ži­ja vo­lja za­u­sta­vi...”

Ovim re­či­ma biv­ši igu­man Ni­ko­laj je još do­dao i po­ja­šnje­nje „mi ni­smo sreć­ni što ide­mo, na­rod zna da mi po­dr­ža­va­mo na­šeg du­hov­nog uči­te­lja Ar­te­mi­ja, ali pro­me­ni­la se upra­va ov­de i ni­je le­po su­prot­sta­vlja­ti se cr­kve­nom ve­li­ko­do­stoj­ni­ku epi­sko­pu Am­fi­lo­hi­ju ko­ji sa­da ima pu­nu vlast u epar­hi­ji. I, da ne bi bi­lo tr­ve­nja, sva­đa i po­de­la... Za­što da se de­li­mo i sva­đa­mo, za­što? Svud je ze­mlja Go­spod­nja, ima me­sta pod ovim sun­cem Bo­ži­jim za sve nas”.

Na­me­ru da ne iza­zi­va­ju tr­ve­nja i po­de­le cr­no­reč­ki mo­na­si su po­ka­za­li

i na de­lu, po­štu­ju­ći epi­ti­mi­ju, od­no­sno za­bra­nu li­tur­gi­je i pri­če­sti za 40 da­na ko­ju im je iz­re­kao još vla­di­ka Ata­na­si­je ko­ji je do­šao na du­žnost ad­min­stra­to­ra od­mah po sme­ni Ar­te­mi­ja. Za po­ne­kog je bi­lo i zbu­nju­ju­će da su to­kom ju­tar­nje li­tur­gi­je, ko­ja je pret­ho­di­la od­la­sku iz ma­na­sti­ra, mo­na­si po­mi­nja­li vla­di­ku Am­fi­lo­hi­ja.

Sve u sve­mu, mo­glo bi se za­klju­či­ti da su bi­li sprem­ni na po­što­va­nje epar­hij­skog tro­na i ka­non­skog po­ret­ka, ali ni­ka­ko bez svog du­go­go­di­šnjeg du­hov­nog uči­te­lja...

M. Du­ga­lić