Манастир Црна Река – бунт монаха

Цр­на Ре­ка – „Ово ни­су ра­ди­ли ни не­при­ја­те­љи...Ни­је ово не­ки оби­чан ма­на­стир, та­ман по­сла да за­пу­сти”, го­во­рио је је­дан вер­ник при­сти­гао на „ис­пра­ћај” цр­но­реч­ким мо­на­си­ма. Ме­ђу­тим, кад смо га упи­та­ли ко их го­ни, ко је крив а ко прав... ни­је имао од­го­вор. И, не са­мо ње­му већ су мно­ги­ма још не­до­ку­чи­ва и не­ја­сна сва зби­ва­ња у Ра­шко-при­зрен­ској епар­хи­ји, ко­ја су кул­ми­ни­ра­ла про­ме­ном епaрхијске упра­ве и од­ла­ском мо­на­ха и ис­ку­ше­ни­ка из Цр­не Ре­ке.

А, ре­кло би се, да је исти­на ка­ко Цр­на Ре­ка ни­је „оби­чан” ма­на­стир. Не са­мо због то­га што по­сто­ји ве­ко­ви­ма, што се у ње­му под­ви­за­вао Све­ти Јо­а­ни­ки­је Де­вич­ки и још од тур­ског роп­ства чу­ва­ју ко­сти ве­ли­ког ду­хов­ни­ка Пе­тра Ко­ри­шког, ко­ји је био учи­тељ и Ца­ру Ду­ша­ну... већ што је и у са­вре­ме­ни­јем до­бу од ве­ли­ког зна­ча­ја за на­род и ве­ру. Та­ман кад је по­рат­них го­ди­на при­лич­но за­пу­стео, у „жи­вот” га је, кра­јем се­дам­де­се­тих го­ди­на, сво­јим до­ла­ском вра­тио баш та­да­шњи игу­ман Ар­те­ми­је. Ус­пео је да га об­но­ви, ка­ко у по­гле­ду из­град­ње и ре­кон­струк­ци­је обје­ка­та та­ко и у број­но­сти бра­ти­је. Уз то, исти­на је и да се ми­ну­лих де­це­ни­ја ов­де де­си­ла сна­жна об­но­ва ду­хов­но­сти ко­јој је и у дру­гим ма­на­сти­ри­ма до­при­не­ло на де­се­ти­не мо­на­ха ко­ји су одав­де та­мо оти­шли. Из Цр­не Ре­ке по­те­кло је и не­ко­ли­ко игу­ма­на као и три епи­ско­па...

Сто­га је још ве­ћа од­го­вор­ност мо­на­ха ко­ји су без ка­нон­ског от­пу­ста од ад­мин­стра­то­ра епар­хи­је вла­ди­ке Ам­фи­ло­хи­ја овај манaстир на­пу­сти­ли. То је, сва­ка­ко, и под­ста­кло мо­на­хе на до­го­вор, о ста­ву и по­на­ша­њу, од­но­сно, ка­ко је бив­ши игу­ман Ни­ко­лај об­ја­снио, „да од­ла­зе­ћи то не сма­тра­мо не­ким ве­ли­ким де­лом, ни­ко­га при том не кри­ви­мо и

иде­мо у са­мо­пре­ко­ру, али ни­смо спрем­ни на не­ка­кве ре­фор­ме. Ни­смо спрем­ни да ме­ња­мо Устав, пра­ви­ла, све­те ка­но­не већ смо у ма­на­стир до­шли да ме­ња­мо се­бе и мо­ли­мо се за оне ко­ји то чи­не да пре­ста­ну пре не­го што их Бо­жи­ја во­ља за­у­ста­ви...”

Овим ре­чи­ма бив­ши игу­ман Ни­ко­лај је још до­дао и по­ја­шње­ње „ми ни­смо срећ­ни што иде­мо, на­род зна да ми по­др­жа­ва­мо на­шег ду­хов­ног учи­те­ља Ар­те­ми­ја, али про­ме­ни­ла се упра­ва ов­де и ни­је ле­по су­прот­ста­вља­ти се цр­кве­ном ве­ли­ко­до­стој­ни­ку епи­ско­пу Ам­фи­ло­хи­ју ко­ји са­да има пу­ну власт у епар­хи­ји. И, да не би би­ло тр­ве­ња, сва­ђа и по­де­ла... За­што да се де­ли­мо и сва­ђа­мо, за­што? Свуд је зе­мља Го­спод­ња, има ме­ста под овим сун­цем Бо­жи­јим за све нас”.

На­ме­ру да не иза­зи­ва­ју тр­ве­ња и по­де­ле цр­но­реч­ки мо­на­си су по­ка­за­ли

и на де­лу, по­шту­ју­ћи епи­ти­ми­ју, од­но­сно за­бра­ну ли­тур­ги­је и при­че­сти за 40 да­на ко­ју им је из­ре­као још вла­ди­ка Ата­на­си­је ко­ји је до­шао на ду­жност ад­мин­стра­то­ра од­мах по сме­ни Ар­те­ми­ја. За по­не­ког је би­ло и збу­њу­ју­ће да су то­ком ју­тар­ње ли­тур­ги­је, ко­ја је прет­хо­ди­ла од­ла­ску из ма­на­сти­ра, мо­на­си по­ми­ња­ли вла­ди­ку Ам­фи­ло­хи­ја.

Све у све­му, мо­гло би се за­кљу­чи­ти да су би­ли спрем­ни на по­што­ва­ње епар­хиј­ског тро­на и ка­нон­ског по­рет­ка, али ни­ка­ко без свог ду­го­го­ди­шњег ду­хов­ног учи­те­ља...

М. Ду­га­лић