NISAM TAKO REKAO

Nikola Kavaja se javio našoj redakciji s molbom da objavimo ispravku. Minulog četvrtka sam, naime, naveo delove razgovora sa njim, u nedeljniku As, u kojem je, između ostalog, navodno, rekao da je za njega heroj i Milorad Ulemek Legija.
– Ne, nisam tako rekao. As će objaviti ispravku, pa molim da i vi to učinite – rekao je Nikola Kavaja (73) ), najpoznatiji lovac na Tita, kako ga naziva novinarka pomenutog nedeljnika.
Nije uobičajeno da list koji se pozvao na pisanje drugog lista objavljuje ispravku moguće greške koju je potonji načinio.
Kupim As, da vidim šta piše u ispravki. Prelistam ga jednom, dva, tri puta... Nigde ne piše: ispravka. Niti – objašnjenje. Ništa slično.

Ipak, budem uporan. I – pronađem tekstić na dnu strane, pod naslovom Kavaja: Legija nije heroj.

Pa kaže:

Nikola Kavaja je reagovao povodom teksta objavljenog u prošlom broju našeg lista, u kojem je navedeno da je on izjavio da su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović srpske patriote. Kavaja naglašava da su njegove reči pogrešno interpretirane.

- Ja sam hteo da kažem da Legiju neko smatra ratnikom i patriotom, a neko izdajnikom. Mislim da ne može biti heroj neko ko je uprljao ruke srpskom krvlju. Legija ne može biti heroj i patriota jer je ubio mog najboljeg prijatelja Zvonka Osmajlića, koji mi je po povratku u zemlju pomogao više nego celo bratstvo Kavaja...

Za njega, dakle, Legija nije heroj samo zato što je ubio njegovog prijatelja, dobročinitelja i Srbina, dočim Zvezdana Jovanovića ne pominje. Zvezdan ostaje patriota, pošto, proizilazi, nije ubio nijednog njegovog prijatalja, odnosno Srbina. Reagovanja ne bi ni bilo – opet proizilazi – da Ulemek nije ubio Osmajlića, negdašnjeg vođu Srpske garde, kasnije direktora Sportskog centra Tašmajdan, koji je, da podsetimo, jedan od četvorice poginulih na Ibarskoj magistrali oktobra 1999. godine, kada je na kolonu vozila SPO naleteo kamion.

Da li je, prema Kavaji, premijer Zoran Đinđić (čije ubistvo ne pominje) bio i Srbin? Ili je to samo onaj ko je istovremeno i njegov prijatelj?

Sve u svemu, niti je Kavaja, elem, nešto bitno opovrgao, niti je ono što je objavljeno – ispravka. Kada se malo bolje pogleda, u suštini, umesto ispravka, njegovo reagovanje bi se pre moglo nazvati – dopuna.

No, to nije predmet naše pažnje, već činjenica da pojedine novine imaju tu osobinu da su im ispravke u obrnutoj srazmeri sa pogreškama, bilo da su (netačnosti) namerne ili proizašle iz nemarnosti.

Nas za ovu priliku pre svega zanimaju namerne pogreške, odnosno svesno proizvedene izmišljotine zarad nečijeg političkog interesa, iliti tiraža, što je manje-više slično. Ponekad se jedno sa drugim poklapa. Što više netačnosti, elem, to je manje ispravki.

A tamo gde ispravki nema, šta to znači? Ne znači da se tim novinama ne može verovati (kako bi se logično zaključilo), već se, naprotiv, među čitalaštvom stiče utisak da su bezgrešne. Pa i ono kad ponekad objave nešto što bi trebalo da je ispravka, to ne liči na poricanje objavljenog, već je samo nastavak prethodnog.

Nepoznato mi je da li senzacionalističkoj štampi pristižu pisma kojima se traži da se ispravi, porekne, objasni, pojasni ovo ili ono. Samo znam da ih nema u javnosti. Može biti da urednici odbacuju ispravke zarad održavanja obmane o istinitosti njihovog delanja, među svojim privrženicima, naravno. Ili ih retko ko šalje smatrajući da je glupo i nepotrebno potpisati se ispod pisma u kojem poričete da imate tri noge, da ste žensko a ne muško ili obrnuto, da...

Ima i kad je (desi se, pošto nije sve baš samo crno ili belo) nešto istinito objavljeno protiv nekoga, ali taj je debelih obraza. Pa ga baš briga. Psi laju, karavan prolazi. Tim pre što su pre njega mnogi pravednici bili na krstu,  pa se uz njih šlihta.

Sećam se Jevrosime, bake iz Virovaca kod Valjeva, nepismene, koja je dočula da je u NIN-u napisano nešto nepovoljno za njenog posinka iz Divaca, političara, pa me, gledajući oprezno levo-desno, prilazeći plotu, prstom dozvala i prošaputala:

– Je li, da li je istina ono što pišu za mog Raku?