НИСАМ ТАКО РЕКАО

Никола Каваја се јавио нашој редакцији с молбом да објавимо исправку. Минулог четвртка сам, наиме, навео делове разговора са њим, у недељнику Ас, у којем је, између осталог, наводно, рекао да је за њега херој и Милорад Улемек Легија.
– Не, нисам тако рекао. Ас ће објавити исправку, па молим да и ви то учините – рекао је Никола Каваја (73) ), најпознатији ловац на Тита, како га назива новинарка поменутог недељника.
Није уобичајено да лист који се позвао на писање другог листа објављује исправку могуће грешке коју је потоњи начинио.
Купим Ас, да видим шта пише у исправки. Прелистам га једном, два, три пута... Нигде не пише: исправка. Нити – објашњење. Ништа слично.

Ипак, будем упоран. И – пронађем текстић на дну стране, под насловом Каваја: Легија није херој.

Па каже:

Никола Каваја је реаговао поводом текста објављеног у прошлом броју нашег листа, у којем је наведено да је он изјавио да су Милорад Улемек Легија и Звездан Јовановић српске патриоте. Каваја наглашава да су његове речи погрешно интерпретиране.

- Ја сам хтео да кажем да Легију неко сматра ратником и патриотом, а неко издајником. Мислим да не може бити херој неко ко је упрљао руке српском крвљу. Легија не може бити херој и патриота јер је убио мог најбољег пријатеља Звонка Осмајлића, који ми је по повратку у земљу помогао више него цело братство Каваја...

За њега, дакле, Легија није херој само зато што је убио његовог пријатеља, доброчинитеља и Србина, дочим Звездана Јовановића не помиње. Звездан остаје патриота, пошто, произилази, није убио ниједног његовог пријатаља, односно Србина. Реаговања не би ни било – опет произилази – да Улемек није убио Осмајлића, негдашњег вођу Српске гарде, касније директора Спортског центра Ташмајдан, који је, да подсетимо, један од четворице погинулих на Ибарској магистрали октобра 1999. године, када је на колону возила СПО налетео камион.

Да ли је, према Каваји, премијер Зоран Ђинђић (чије убиство не помиње) био и Србин? Или је то само онај ко је истовремено и његов пријатељ?

Све у свему, нити је Каваја, елем, нешто битно оповргао, нити је оно што је објављено – исправка. Када се мало боље погледа, у суштини, уместо исправка, његово реаговање би се пре могло назвати – допуна.

Но, то није предмет наше пажње, већ чињеница да поједине новине имају ту особину да су им исправке у обрнутој сразмери са погрешкама, било да су (нетачности) намерне или произашле из немарности.

Нас за ову прилику пре свега занимају намерне погрешке, односно свесно произведене измишљотине зарад нечијег политичког интереса, илити тиража, што је мање-више слично. Понекад се једно са другим поклапа. Што више нетачности, елем, то је мање исправки.

А тамо где исправки нема, шта то значи? Не значи да се тим новинама не може веровати (како би се логично закључило), већ се, напротив, међу читалаштвом стиче утисак да су безгрешне. Па и оно кад понекад објаве нешто што би требало да је исправка, то не личи на порицање објављеног, већ је само наставак претходног.

Непознато ми је да ли сензационалистичкој штампи пристижу писма којима се тражи да се исправи, порекне, објасни, појасни ово или оно. Само знам да их нема у јавности. Може бити да уредници одбацују исправке зарад одржавања обмане о истинитости њиховог делања, међу својим приврженицима, наравно. Или их ретко ко шаље сматрајући да је глупо и непотребно потписати се испод писма у којем поричете да имате три ноге, да сте женско а не мушко или обрнуто, да...

Има и кад је (деси се, пошто није све баш само црно или бело) нешто истинито објављено против некога, али тај је дебелих образа. Па га баш брига. Пси лају, караван пролази. Тим пре што су пре њега многи праведници били на крсту,  па се уз њих шлихта.

Сећам се Јевросиме, баке из Вировaца код Ваљева, неписмене, која је дочула да је у НИН-у написано нешто неповољно за њеног посинка из Диваца, политичара, па ме, гледајући опрезно лево-десно, прилазећи плоту, прстом дозвала и прошапутала:

– Је ли, да ли је истина оно што пишу за мог Раку?