Neko će se nečega lakše odreći

Osim na pitanje kako izbeći grčki scenario, u seriji koju upravo završavamo, autori tekstova su se bavili i dilemom koliko je kriza u Srbiji slična grčkoj. I rekli su da smo u nekim stvarima zaista daleko od problema poput grčkih, dok smo u nekima u težoj situaciji.

Daleko smo od grčkog scenarija po tome što je Grčka ipak evropski šampion po potrošnji iznad realnih mogućnosti. Srbija je zadužena deset puta manje i u tome je naša suštinska prednost. Iz nje proizilaze još neke, poput nižeg budžetskog deficita (kod nas četiri, kod Grka 14 odsto), manje javne potrošnje itd.

U nekim stavkama smo, međutim, u težoj situaciji. Imamo, recimo, jedanaest puta manji izvoz usluga (turizam, saobraćaj), i (po stanovniku) 50 odsto manji izvoz robe. Srpski izvoz učestvuje samo sa 18 odsto u vrednosti BDP-a, a stručnjaci procenjuju da bi za dugoročno održiv razvoj trebalo da dostigne polovinu BDP-a. U težoj smo situaciji i po tome što su strane investicije u Srbiji jako skromne, što imamo duplo više nezaposlenih, što privatizacija u velikom broju preduzeća nije uspela, što mnoge firme ne rade i što država funkcioniše zahvaljujući prodaji najvećih nacionalnih preduzeća. Najzad, u težoj smo situaciji i po tome što nismo članica EU i evrozone, tako da nam niko ne bi pomogao u toj meri kao što se ovih dana pomaže Grčkoj.

Kad je o razlikama i sličnostima ovih kriza reč, u seriji je pomenut i zajednički problem prikrivanja stvarnog stanja u privredi i državnim finansijama Jer, kad je stvarno stanje finansija u Grčkoj otkriveno, nametnulo se pitanje kako je bilo moguće godinama ignorisati tako veliki dug. Odgovor je koliko neverovatan toliko i logičan: političkim strankama u Grčkoj je odgovaralo prikrivanje duga. Svaka nova vlada je, naime, bila pred izborom ili da obelodani teško stanje finansija i uhvati se u koštac s problemima, navlačeći na sebe gnev birača zbog nepopularnih mera, ili da celu stvar prećutkuje. I tako se, prećutkivanjem, došlo do basnoslovnog duga.

S obzirom na to da su u Srbiji izbori česti, i ovde je svaka izborna kampanja poznata po raznim lepim obećanjima, i to kako predstavnika vlasti, koji tvrde da je u njihovom mandatu sve funkcionisalo zadovoljavajuće (,,s obzirom na to kako je bilo ranije”), tako i opozicije koja biračima uvek nudi lepšu budućnost. U tim izbornim ponudama često se i kod nas zamagljuje stvarnost tako da javnost pomalo živi u virtuelnoj Srbiji. S tim što, kao i u Grčkoj, svako ko dođe na vlast nije spreman da biračima nudi samo ,,znoj i suze”.

Tako su političke stranke i u Grčkoj i u Srbiji zapravo faktor manjeg ili većeg prikrivanja istine. Ili njenog otkrivanja kada je to već kasno.

Najzad, kad je reč o tome kako da Srbija izbegne grčki ,,scenario zaduživanja”, recepti koji su u ovoj seriji tekstova ponuđeni zasnivaju se na: smanjenju javne potrošnje (sa 44 na 40 odsto BDP-a), smanjenju budžetskog deficita (na jedan odsto za pet godina), sužavanju uvoza, daljem laganom slabljenju domaće valute, povećanom stranom investiranju. Naš scenario protiv grčkog iskustva podrazumeva i znatan pad broja zaposlenih u ,,službeničkom raju države”, promene u poreskom sistemu. A iznad svega, podrazumeva se porast proizvodnje i izvoza...

Ovih nekoliko stavki pominju ne samo naši ekonomisti nego i političari, ali put do ostvarenja tih ciljeva u uslovima kada su i druge zemlje u krizi je izuzetno težak i komplikovan.

S tim što je, gledano iz ugla prosečnog građanina, u srpskim uslovima taj put i mnogo suroviji od grčkog. Jer kupovna moć prosečnog Grka je skoro tri puta veća od stanovnika Srbije. Prema tome, neko će se ipak lakše nečega odreći.

Od sutra nova serija:

ŠTA DA SE RADI: MOGU LI OPŠTINE I SAME VIŠE