Неко ће се нечега лакше одрећи

Осим на питање како избећи грчки сценарио, у серији коју управо завршавамо, аутори текстова су се бавили и дилемом колико је криза у Србији слична грчкој. И рекли су да смо у неким стварима заиста далеко од проблема попут грчких, док смо у некима у тежој ситуацији.

Далеко смо од грчког сценарија по томе што је Грчка ипак европски шампион по потрошњи изнад реалних могућности. Србија је задужена десет пута мање и у томе је наша суштинска предност. Из ње произилазе још неке, попут нижег буџетског дефицита (код нас четири, код Грка 14 одсто), мање јавне потрошње итд.

У неким ставкама смо, међутим, у тежој ситуацији. Имамо, рецимо, једанаест пута мањи извоз услуга (туризам, саобраћај), и (по становнику) 50 одсто мањи извоз робе. Српски извоз учествује само са 18 одсто у вредности БДП-а, а стручњаци процењују да би за дугорочно одржив развој требало да достигне половину БДП-а. У тежој смо ситуацији и по томе што су стране инвестиције у Србији јако скромне, што имамо дупло више незапослених, што приватизација у великом броју предузећа није успела, што многе фирме не раде и што држава функционише захваљујући продаји највећих националних предузећа. Најзад, у тежој смо ситуацији и по томе што нисмо чланица ЕУ и еврозоне, тако да нам нико не би помогао у тој мери као што се ових дана помаже Грчкој.

Кад је о разликама и сличностима ових криза реч, у серији је поменут и заједнички проблем прикривања стварног стања у привреди и државним финансијама Јер, кад је стварно стање финансија у Грчкој откривено, наметнуло се питање како је било могуће годинама игнорисати тако велики дуг. Одговор је колико невероватан толико и логичан: политичким странкама у Грчкој је одговарало прикривање дуга. Свака нова влада је, наиме, била пред избором или да обелодани тешко стање финансија и ухвати се у коштац с проблемима, навлачећи на себе гнев бирача због непопуларних мера, или да целу ствар прећуткује. И тако се, прећуткивањем, дошло до баснословног дуга.

С обзиром на то да су у Србији избори чести, и овде је свака изборна кампања позната по разним лепим обећањима, и то како представника власти, који тврде да је у њиховом мандату све функционисало задовољавајуће (,,с обзиром на то како је било раније”), тако и опозиције која бирачима увек нуди лепшу будућност. У тим изборним понудама често се и код нас замагљује стварност тако да јавност помало живи у виртуелној Србији. С тим што, као и у Грчкој, свако ко дође на власт није спреман да бирачима нуди само ,,зној и сузе”.

Тако су политичке странке и у Грчкој и у Србији заправо фактор мањег или већег прикривања истине. Или њеног откривања када је то већ касно.

Најзад, кад је реч о томе како да Србија избегне грчки ,,сценарио задуживања”, рецепти који су у овој серији текстова понуђени заснивају се на: смањењу јавне потрошње (са 44 на 40 одсто БДП-а), смањењу буџетског дефицита (на један одсто за пет година), сужавању увоза, даљем лаганом слабљењу домаће валуте, повећаном страном инвестирању. Наш сценарио против грчког искуства подразумева и знатан пад броја запослених у ,,службеничком рају државе”, промене у пореском систему. А изнад свега, подразумева се пораст производње и извоза...

Ових неколико ставки помињу не само наши економисти него и политичари, али пут до остварења тих циљева у условима када су и друге земље у кризи је изузетно тежак и компликован.

С тим што је, гледано из угла просечног грађанина, у српским условима тај пут и много суровији од грчког. Јер куповна моћ просечног Грка је скоро три пута већа од становника Србије. Према томе, неко ће се ипак лакше нечега одрећи.

Од сутра нова серија:

ШТА ДА СЕ РАДИ: МОГУ ЛИ ОПШТИНЕ И САМЕ ВИШЕ