Kako do titule evropske prestonice kulture

Otvo­re­ni mu­ze­ji, no­ve ga­le­ri­je i zgra­de Fil­har­mo­ni­je i Ope­re, am­bi­jen­tal­ne ce­li­ne pod za­šti­tom Une­ska, grad pre­pla­vljen tu­ri­sti­ma, umet­nič­ki duh i vi­sok ste­pen dru­štve­ne sve­sti i od­go­vor­no­sti mo­gli bi da bu­du sli­ka Be­o­gra­da 2020. go­di­ne. To će se de­si­ti uko­li­ko naš glav­ni grad do­bi­je la­ska­vo pri­zna­nje „evrop­ska pre­sto­ni­ca kul­tu­re”, ko­je do­de­lju­je Evrop­ska uni­ja. Put do ti­tu­le či­ji je rad­ni na­slov „Be­o­grad cen­tar sve­ta” je dug – pri­pre­me tra­ju de­set go­di­na – a pr­vi ste­pe­nik ko­ji tre­ba pre­sko­či­ti je pri­hva­ta­nje kan­di­da­tu­re ko­ju će­mo pod­ne­ti do kra­ja go­di­ne.

– Ide­ja o pre­sto­ni­ci kul­tu­re Sta­rog kon­ti­nen­ta po­te­kla je 1985. go­di­ne od Me­li­ne Mer­ku­ri, glu­mi­ce i grč­ke mi­ni­star­ke kul­tu­re. Za­mi­šlje­no je da grad ko­ji po­ne­se to zva­nje na sim­bo­li­čan na­čin po­ve­zu­je slič­no­sti, raz­li­ke i bo­gat­stva kul­tu­ra evrop­skih na­ro­da. Ovim pri­zna­njem do­sad se oki­ti­lo 35 gra­do­va, a pr­vi la­u­re­at bi­la je Ati­na – ob­ja­šnja­va Alek­san­dar Pe­ko­vić, za­me­nik grad­skog se­kre­ta­ra za kul­tu­ru i pred­sed­nik Or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra za pod­no­še­nje kan­di­da­tu­re.

Ti­tu­la se do­bi­ja na pe­ri­od od go­di­nu da­na i sma­tra se naj­pre­sti­žni­jom ma­ni­fe­sta­ci­jom u obla­sti kul­tu­re, zna­čaj­ni­jom od „Eks­pa”, svet­skog saj­ma i iz­lo­žbe, i kul­tur­nih olim­pi­ja­da. Je­dan od uslo­va je da grad kan­di­dat bu­de iz dr­ža­ve čla­ni­ce Evrop­ske uni­je. Iz­u­ze­ci kao što su ovo­go­di­šnji no­si­lac ti­tu­le Is­tan­bul i nor­ve­ški grad Sta­van­ger (2008) sve­do­če da ne mo­ra uvek da bu­de ta­ko.

–Od­lu­ku o no­si­o­ci­ma ti­tu­le za 2020. go­di­nu do­ne­će Evrop­ski par­la­ment i sa­vet. Ka­da će se to do­go­di­ti sa­zna­će­mo u to­ku kon­sul­ta­ci­ja sa Evrop­skom ko­mi­si­jom. Po­sle pod­no­še­nja kan­di­da­tu­re pro­je­kat po­de­ljen na de­set te­mat­skih ce­li­na, za sva­ku go­di­nu po jed­na, po­čev­ši od 2011, bi­će de­talj­no do­pu­njen. U nje­mu će osim struč­nja­ka iz raz­li­či­tih obla­sti umet­no­sti uče­stvo­va­ti i gra­đa­ni – is­ti­če Pe­ko­vić.

(/slika2)A ka­ko pre­sto­ni­ca pla­ni­ra da se iz­bo­ri za ovo pri­zna­nje ka­da se ima u vi­du ne­za­vid­na si­tu­a­ci­ja u ko­joj se na­la­zi kul­tu­ra?

Re­še­nje je u du­go­roč­nom pla­ni­ra­nju i do­no­še­nju stra­te­gi­je ko­ja bi bi­la oba­ve­zu­ju­ća za sve no­si­o­ce vla­sti.

– Pred­vi­de­li smo da pro­je­kat kan­di­da­tu­re bu­de in­te­gri­san u stra­te­gi­ju raz­vo­ja kul­tu­re gra­da za pe­ri­od od de­set go­di­na. Za­to smo po­slu­ša­li pre­po­ru­ku Evrop­ske ko­mi­si­je da se za to oba­ve­že naj­ve­ći broj po­li­tič­kih ak­te­ra jer pro­jek­ti tra­ju du­go, a po­li­tič­ki auto­ri­te­ti se me­nja­ju. Tra­ži­li smo da pred­log ove ini­ci­ja­ti­ve uđe u skup­štin­sku pro­ce­du­ru i grad­ski od­bor­ni­ci na sed­ni­ci kra­jem pro­šle go­di­ne pru­ži­li su joj jed­no­gla­snu po­dr­šku – tvr­di on.

Pred Or­ga­ni­za­ci­o­nim od­bo­rom ko­ji bro­ji de­set čla­no­va osim pri­pre­me pro­jek­ta i apli­ka­ci­je za pod­no­še­nje kan­di­da­tu­re na­la­zi se i pot­pi­si­va­nje de­kla­ra­ci­je o sa­rad­nji sa gra­do­vi­ma i re­gi­ja­ma iz Evro­pe ko­ji že­le da po­dr­že naš glav­ni grad.

Evrop­ska pre­sto­ni­ca kul­tu­re ni­je sa­mo pri­li­ka da mu­ze­ji, po­zo­ri­šta, bi­o­sko­pi, kon­gre­sne i kon­cert­ne dvo­ra­ne, bi­bli­o­te­ke i isto­rij­ska me­sta do­bi­ju no­vi sjaj i da se grad ulep­ša. To je i šan­sa da se us­po­sta­ve no­vi kul­tur­ni stan­dar­di, da se ure­de od­no­si iz­me­đu stva­ra­la­ca, pu­bli­ke, tr­ži­šta i dr­ža­ve. Fran­cu­ski grad Lil je, za­hva­lju­ju­ći ti­tu­li 2004, uve­ćao za­po­sle­nost u sek­to­ru kul­tu­re za 22 od­sto. Li­ver­pul je mo­der­ni­zo­vao jed­nu od naj­sta­ri­jih in­du­strij­skih zgra­da i pre­tvo­rio je u mo­de­ran iz­lo­žbe­ni obje­kat, ali i po­tro­šio oko mi­li­jar­du fun­ti za pre­u­re­đe­nje 170.000 kva­dra­ta u cen­tru gra­da.

Ir­ski Kork je pro­ši­rio aero­drom, a Ma­đar­ska je iz­gra­di­la auto­put od Bu­dim­pe­šte do Pe­ču­ja – ovo­go­di­šnje pre­sto­ni­ce kul­tu­re. Naj­vi­še sred­sta­va za fi­nan­si­ra­nje ovog pro­jek­ta iz­dva­ja se iz na­ci­o­nal­nih ka­sa, dok jed­na če­tvr­ti­na nov­ca do­la­zi iz Evrop­ske uni­je. Naj­ma­nje nov­ca do­sad je ulo­žio Rej­kja­vik, 7,9 mi­li­o­na evra, a Li­ver­pul je za­ra­dio 800 mi­li­o­na fun­ti. Iz­ve­štaj kon­sul­tant­ske agen­ci­je „Pal­mer-Rej”, ko­ju je an­ga­žo­va­la Evrop­ska ko­mi­si­ja, da ana­li­zi­ra pre­sto­ni­ce kul­tu­re od 1985. do 2005, uka­zu­je da se na je­dan ulo­že­ni evro u „evrop­sku pre­sto­ni­cu” vra­ti od osam do de­set. Iz­u­ze­ci ko­ji ne po­tvr­đu­ju to pra­vi­lo su So­lun i Pa­tra.

– Eko­nom­ska do­bit ko­ju sti­če or­ga­ni­za­tor de­li se u tri ka­te­go­ri­je. Krat­ko­roč­na se vi­di od pro­gra­ma, pro­da­je ula­zni­ca, kul­tur­nog tu­ri­zma. Sred­njo­roč­na do­bit ogle­da se u ob­no­vi kul­tur­nih zda­nja i iz­grad­nji no­vih, kao i po­di­za­nju obje­ka­ta dru­ge na­me­ne, dok su du­go­roč­ni efek­ti otva­ra­nje rad­nih me­sta, stva­ra­nje po­volj­nog am­bi­jen­ta za in­ve­sti­ci­je i pro­mo­ci­ja no­vih vred­no­sti – ob­ja­šnja­va Pe­ko­vić.

Naj­bo­lji pri­me­ri ko­ji to po­tvr­đu­ju su Briž, Li­ver­pul i Lil. Za­ra­da od tu­ri­sta bel­gij­ske pre­sto­ni­ce kul­tu­re pre osam go­di­na iz­no­si­la je 213 mi­li­o­na evra. Ova ma­ni­fe­sta­ci­ja rod­nom gra­du „Bitlsa” omo­gu­ći­la je otva­ra­nje 14.000 no­vih rad­nih me­sta, dok je Lil u pro­je­kat uklju­čio 162 gra­da i se­la i ce­lu se­ver­nu re­gi­ju Fran­cu­ske po­di­gao na no­ge.

La­ska­va ti­tu­la ima i dru­gu stra­nu me­da­lje. Vre­men­ski ogra­ni­če­ne i ne­do­volj­no ja­sne stra­te­gi­je, neo­dr­ži­vi pro­jek­ti i ini­ci­ja­ti­ve, ne­do­sta­tak so­ci­jal­nih pro­gra­ma, ne­a­de­kvat­ni bu­dže­ti i po­li­tič­ki pro­ble­mi sa­mo su ne­ke po­te­ško­će sa ko­ji­ma su se su­o­ča­va­le do­sa­da­šnje pre­sto­ni­ce evrop­ske kul­tu­re. 

Da­li­bor­ka Mu­či­ba­bić – Dra­gan Vu­ko­tić

----------------------------------------------------------

Pe­čuj ču­va bla­go sta­ro dve hi­lja­de go­di­na

Ma­đar­ski Pe­čuj, ne­mač­ki Esen i tur­ski Is­tan­bul gra­do­vi su ko­ji ove go­di­ne no­se ti­tu­lu evrop­ske pre­sto­ni­ce kul­tu­re. Uda­ljen oko 200 ki­lo­me­ta­ra od Bu­dim­pe­šte i sa oko 160.000 sta­nov­ni­ka, Pe­čuj je po­ka­zao isto­rij­sko i ar­hi­tek­ton­sko bla­go sta­ro dve hi­lja­de go­di­na i oprav­dao svoj mo­to „Grad bez gra­ni­ca”. Šet­nja ni­je do­volj­na da se vi­di sve ono či­me Pe­čuj za­slu­žio da po­sta­ne pre­sto­ni­ca kul­tu­re. Sa cen­tral­nog tr­ga na ko­me se tu­ri­sti naj­du­že za­dr­ža­va­ju, gra­na­ju se sta­rin­ske uza­ne uli­ce ko­je ni­su ni­ma­lo za­pu­šte­ne. U nji­ma se mo­gu vi­de­ti broj­ni mo­nu­men­tal­ni objek­ti i ce­li­ne pod za­šti­tom Une­ska, ak­ti­kvar­ni­ce, ga­le­ri­je, tr­go­vi sa fon­ta­na­ma. im­pre­siv­no zda­nje je ka­te­dra­la, se­di­šte pe­čuj­ske bi­sku­pi­je vek sta­ro. Jed­na ce­la štraf­ta po­zna­ta je kao uli­ca mu­ze­ja, a stal­ne po­stav­ke či­ne broj­na vred­na de­la sa­vre­me­ne umet­no­sti.

Pe­ri­od tur­ske oku­pa­ci­je osta­vio je bo­go­mo­lje i tur­sko ku­pa­ti­lo. Oču­va­na pri­ro­da sa je­ze­ri­ma, se­la po­zna­ta et­no-tu­ri­sti­ma, ke­ste­nov gaj, ter­mal­ne vo­de na otvo­re­nom, bli­zi­na Dra­ve, jed­ne od tri naj­či­sti­je evrop­ske re­ke okru­žu­ju pr­vu ma­đar­sku pre­sto­ni­cu evrop­ske kul­tu­re.

-----------------------------------------------

ANKETA

Ima li Be­o­grad po­ten­ci­jal za pre­sti­žno zva­nje?

– Sa za­tvo­re­nim Na­rod­nim mu­ze­jom i Mu­ze­jom sa­vre­me­ne umet­no­sti Be­o­grad ne mo­že da bu­de kul­tur­na tač­ka, a ka­mo­li kul­tur­na pre­sto­ni­ca Evro­pe. To ne zna­či da ne po­se­du­je­mo kva­li­tet­ne zbir­ke i ko­lek­ci­je, ali naj­ve­ći pro­blem je ne­a­de­kva­tan pro­stor u ko­me su iz­lo­že­ne. Kul­tur­no na­sle­đe po­put Be­o­grad­ske tvr­đa­ve i obje­ka­ta ar­hi­tek­tu­re 19. i 20. ve­ka mo­glo bi da pri­vu­če evrop­sku pu­bli­ku – od­go­va­ra dr Ne­nad Ma­ku­lje­vić, pro­fe­sor isto­ri­je umet­no­sti na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu

– Ne­ma­mo ar­hi­tek­ton­ski po­ten­ci­jal za tak­mi­če­nje, ali mo­že­mo bi­ti do­bri do­ma­ći­ni i sa­go­vor­ni­ci na tu te­mu. Me­đu­na­rod­na ne­de­lja ar­hi­tek­tu­re BI­NA mo­gla bi da po­slu­ži kao mo­del ka­ko bi tre­ba­lo da se pre­zen­tu­je ar­hi­tek­tu­ra u Be­o­gra­du. To će ipak da za­vi­si od po­li­tič­kih ka­ra­ta, a ne kul­tur­nih – ka­že Jo­van Mi­tro­vić, pred­sed­nik Sa­ve­za ar­hi­te­ka­ta Sr­bi­je.

– Be­o­grad je ve­o­ma zreo da po­sta­ne pre­sto­ni­ca Evro­pe u po­zo­ri­šnom smi­slu. Ju­go­slo­ven­sko dram­sko po­zo­ri­šte je, na pri­mer, rav­no­prav­ni član Evrop­ske po­zo­ri­šne uni­je, elit­ne in­sti­tu­ci­je ko­ja oku­plja oko 20 evrop­skih po­zo­ri­šta. Sva pre­sto­nič­ka po­zo­ri­šta su re­no­vi­ra­na, a je­di­ni pro­blem su deč­ja ko­ja ta­ko­đe za­slu­žu­ju no­vo ru­ho – is­ti­če re­di­telj Gor­čin Sto­ja­no­vić.