ARGENTINSKI TANGO

Inventar bogatstva ili siromaštva srpskih političkih lidera postao je javna stvar. Tim profesora Čupića se trudio koliko je mogao i konačno skrpio nekakav spisak.

Na toj listi je mnogo onih koji nemaju bogzna šta, a nekolicina njih nemaju ništa osim gole plate. Prvi utisak koji radoznali građanin može da stekne zavirujući u spisak imanja vladajuće kaste, jeste da je to skupina jako skromnih ljudi.

Poruka je da vlast nije daleko odmakla od naroda, ni u siromaštvu, niti u bogatstvu. Jedva da su prekoračili cenzus za simbolični porez. Da li je samo to želeo da nam poruči profesor Čupić? Egalitarizam kao najava sirotinjske solidarnosti!

Spisak je, u stvari, jedna vrsta modela populističke demagogije. Politika kao zanat svakako donosi niz pogodnosti i dosta novca bez kontrole. Skoro je sigurno da najbogatiji Srbi ne sede u vlasti. Ali da u njoj imaju svoje deputate i snažan uticaj, u to se ne može sumnjati. Tako nas ne može utešiti nepouzdana informacija o tome kakve vajde, mimo normalnog sveta i ubogih poslova, donosi politika. I to prostom paralelom imovinske karte državnog činovnika pre uspinjanja na vlast i posle silaska.

Postoji beskonačno mnogo kanala putem kojih bi se svaka pouzdanost podataka o imovnom stanju političkog vrha izvrdala. Tako da će Agencija za borbu protiv korupcije morati da traži i bolje dokaze osim iskrenosti držalaca najvažnijih funkcija.

Ipak su najveći srpski bogataši izvan kontrole javnosti. Osim poreskih organa, niko ne mora da zna koliko imaju i kako su stekli svoje desetine i stotine miliona dolara. Takvih krezova u Srbiji je negde između deset i petnaest.

Neki od njih su bili u politici, neki će možda biti. U sirotinjskom ambijentu i među gladnim narodom kod koga je pileći parizer delikates, ta grupa uspešnih pobuđuje sumnju. Predugo smo živeli u sistemu utopijske jednakosti: „Svako prema mogućnostima, svakome prema radu!” Na kraju je redovno pobeđivala ,,naučno-egzistencijalna” hipoteza o jednakim stomacima i socijalna uravnilovka.

U srpskoj praksi se pokazalo da je jedino haotična privatizacija gora od samrtničke letargije velikih državnih preduzeća. Iz izanđalih firmi i neoliberalne kapitalističke forme, koja se ovde pojavila sa svojim bezobzirnim licem, izrasli su najveći srpski bogataši. Predsednik će reći da su neki od njih „nepristojno bogati”, i čak je apelovao na njihovu dobrodušnost da tu svoju nedostižnu prednost podele sa ogladnelim društvom.

Lepo je govorio predsednik, ali nema ko da ga sluša. Jedan od „tajkuna” je odgovorio da u biznisu nema patriotizma, da će on otvarati nova radna mesta, samo ako je to u interesu firme.

To je logika posla, naravno. Pol Geti je rekao da u procesu sticanja nema milosti. Ima je samo u rasipanju, ali je svaki milioner budala ako sebe dovede do tog nivoa altruizma. Hteo je da kaže (valjda) da niko iz tog ekskluzivnog kluba, (kod nas Klub privrednika) ne dreši kesu bez jako ubedljivih argumenata. A to može da učini samo progresivni poreski sistem: što si bogatiji stopa je veća. Ostaćeš bogat i tako, ali će se namaći pare za budžet i dobar socijalni program, koji u Srbiji ne postoji.

Ekonomski patriotizam je tako pretvoren u poetsku stilsku figuru. Bez dobrih poreskih mehanizama, nema dobrovoljne bogataške solidarnosti. Ionako se najbogatiji Srbi ne bave proizvodnjom. Oni uglavnom trguju: robom široke potrošnje, zemljištem, strujom. Srpski kapitalisti, bar ne svi, ne moraju više da opravdavaju poreklo prvih pola milijarde evra. To je zavodljiva priča za obične srpske glave familija, kojima se pri svakom obroku zamera na priličnoj količini gluposti kad su u mutnoj srpskoj kaljuzi ostali puka sirotinja.

Za srpsku vladu, kao i za agencije koje se bore protiv korupcije, poput Čupića i Baraćeve, jeste važna pravednija raspodela nepravedno stečenog bogatstva. Ali, još je važnija sudbina srpske sirotinje. Naprosto zato što sirotinje ima koji milion više, i ta velika vojska polusitih svakodnevno regrutuje nove članove u svoje redove očaja. „Narod je naše najveće bogatstvo. Naše najveće bogatstvo živi u najvećem siromaštvu u narodnim kuhinjama!”

Tako je aforističar u svojoj literarnoj filozofiji bede pokušao da obrazloži poziciju novog srpskog proletarijata. Neki ekonomski analitičari, čijem pesimizmu donekle verujem, boje se da bi za koji mesec i Srbiju mogao da potrese „argentinski sindrom”. To je onaj čuveni juriš na samousluge i druga mesta gde se može oteti hrana. To ne bi bila nova verzija socijalne revolucije, nego samo obična potraga za životom.

Verujemo da se to neće dogoditi jer mi nismo Argentina. Ovo je Balkan! Neće valjda najsiromašniji Srbi napasti luksuzne molove najbogatijih?