АРГЕНТИНСКИ ТАНГО

Инвентар богатства или сиромаштва српских политичких лидера постао је јавна ствар. Тим професора Чупића се трудио колико је могао и коначно скрпио некакав списак.

На тој листи је много оних који немају богзна шта, а неколицина њих немају ништа осим голе плате. Први утисак који радознали грађанин може да стекне завирујући у списак имања владајуће касте, јесте да је то скупина јако скромних људи.

Порука је да власт није далеко одмакла од народа, ни у сиромаштву, нити у богатству. Једва да су прекорачили цензус за симболични порез. Да ли је само то желео да нам поручи професор Чупић? Егалитаризам као најава сиротињске солидарности!

Списак је, у ствари, једна врста модела популистичке демагогије. Политика као занат свакако доноси низ погодности и доста новца без контроле. Скоро је сигурно да најбогатији Срби не седе у власти. Али да у њој имају своје депутате и снажан утицај, у то се не може сумњати. Тако нас не може утешити непоуздана информација о томе какве вајде, мимо нормалног света и убогих послова, доноси политика. И то простом паралелом имовинске карте државног чиновника пре успињања на власт и после силаска.

Постоји бесконачно много канала путем којих би се свака поузданост података о имовном стању политичког врха изврдала. Тако да ће Агенција за борбу против корупције морати да тражи и боље доказе осим искрености држалаца најважнијих функција.

Ипак су највећи српски богаташи изван контроле јавности. Осим пореских органа, нико не мора да зна колико имају и како су стекли своје десетине и стотине милиона долара. Таквих крезова у Србији је негде између десет и петнаест.

Неки од њих су били у политици, неки ће можда бити. У сиротињском амбијенту и међу гладним народом код кога је пилећи паризер деликатес, та група успешних побуђује сумњу. Предуго смо живели у систему утопијске једнакости: „Свако према могућностима, свакоме према раду!” На крају је редовно побеђивала ,,научно-егзистенцијална” хипотеза о једнаким стомацима и социјална уравниловка.

У српској пракси се показало да је једино хаотична приватизација гора од самртничке летаргије великих државних предузећа. Из изанђалих фирми и неолибералне капиталистичке форме, која се овде појавила са својим безобзирним лицем, израсли су највећи српски богаташи. Председник ће рећи да су неки од њих „непристојно богати”, и чак је апеловао на њихову добродушност да ту своју недостижну предност поделе са огладнелим друштвом.

Лепо је говорио председник, али нема ко да га слуша. Један од „тајкуна” је одговорио да у бизнису нема патриотизма, да ће он отварати нова радна места, само ако је то у интересу фирме.

То је логика посла, наравно. Пол Гети је рекао да у процесу стицања нема милости. Има је само у расипању, али је сваки милионер будала ако себе доведе до тог нивоа алтруизма. Хтео је да каже (ваљда) да нико из тог ексклузивног клуба, (код нас Клуб привредника) не дреши кесу без јако убедљивих аргумената. А то може да учини само прогресивни порески систем: што си богатији стопа је већа. Остаћеш богат и тако, али ће се намаћи паре за буџет и добар социјални програм, који у Србији не постоји.

Економски патриотизам је тако претворен у поетску стилску фигуру. Без добрих пореских механизама, нема добровољне богаташке солидарности. Ионако се најбогатији Срби не баве производњом. Они углавном тргују: робом широке потрошње, земљиштем, струјом. Српски капиталисти, бар не сви, не морају више да оправдавају порекло првих пола милијарде евра. То је заводљива прича за обичне српске главе фамилија, којима се при сваком оброку замера на приличној количини глупости кад су у мутној српској каљузи остали пука сиротиња.

За српску владу, као и за агенције које се боре против корупције, попут Чупића и Бараћеве, јесте важна праведнија расподела неправедно стеченог богатства. Али, још је важнија судбина српске сиротиње. Напросто зато што сиротиње има који милион више, и та велика војска полуситих свакодневно регрутује нове чланове у своје редове очаја. „Народ је наше највеће богатство. Наше највеће богатство живи у највећем сиромаштву у народним кухињама!”

Тако је афористичар у својој литерарној филозофији беде покушао да образложи позицију новог српског пролетаријата. Неки економски аналитичари, чијем песимизму донекле верујем, боје се да би за који месец и Србију могао да потресе „аргентински синдром”. То је онај чувени јуриш на самоуслуге и друга места где се може отети храна. То не би била нова верзија социјалне револуције, него само обична потрага за животом.

Верујемо да се то неће догодити јер ми нисмо Аргентина. Ово је Балкан! Неће ваљда најсиромашнији Срби напасти луксузне молове најбогатијих?