Oči pune vedrine

Svaka beogradska ulica ima svoje ime. Neke pamtimo, jer njima često prolazimo, a mnoge su nam nepoznate. Nismo u njih zalazili. Tako je to i sa devojčicama i dečacima koje srećemo dok odlazimo na posao, u prodavnicu, šetnju... Dete je dete i kada hoda pored roditelja i kada pokušava da dobije koji dinar dok pruža ručicu ka vama.

Siromaštvo je uzelo maha, a posebno je teško kada je reč o najmlađima. Među njima najugroženija su romska deca, koja žive u nehigijenskim uslovima ili na ulicama Beograda. Ta deca nisu izabrala ulicu jer to žele. O tome najbolje svedoče njihove ispovesti kada se pojave na vratima jedinog mesta u našem gradu u kome su primljena sa osmehom čak i kada dolaze pocepane odeće i obuće, neoprana ili nepismena.

Mala Džemila ima samo deset godina. Gorčinu života osetila je rano jer je rođena u siromašnoj romskoj porodici sa mnogo dece. Ona je danas vesela devojčica koja voli da uči i da se igra kada završi zadatke. Piše ih u Svratištu.

– Za Svratište sam saznala od jedne moje drugarice koja je od nekog čula i počela da dolazi pre mene. Volim što postoji jer ovde mi je lepo. Srećna sam što imam gde da se okupam, presvučem, budem čista. Vidiš kako sam sada lepa.

Ulice Beograda, posebno one velike, kako sama kaže, u centru grada bile su mesta na kojima je boravila po ceo dan, nekad čak i do kasno u noć, šetajući i gledajući izloge. Stasala je za školu, ali su joj roditelji rekli da ne može da se upiše u prvi razred jer oni nemaju novca.

– Kada sam došla ovde i rekla da hoću u školu, pomogli su mi. Upisali me u prvi razred. Doduše, malo kasnije, ali ne mari.

U Svratište je došla među prvima. Verna mu je. Tu je svakodnevno.

– Imam gde da se sklonim s ulice. Kako je lepo kada imaš da pojedeš, a kako je teško kada si gladan. Često nisam imala ni parče hleba u kući. Moji roditelji rade po ceo dan, skupljaju kartone i stari papir i to prodaju. Puno nas je i nikad nema dovoljno novca ni za hranu, a kamoli da neko pomisli da spomene odeću.

U školi nema teškoća sa praćenjem nastave. Voli da uči i da uspe u životu. Želi da jednoga dana ima porodicu i da njena deca ne budu siromašna kao što je ona. Mašta da uvek ima dovoljno novca da može lepo da živi.

– Viđala sam i bogate i siromašne koji su prolazili pored mene dok sam šetala ulicama.

Prosila sam. Šta sam mogla drugo da radim? Više neću to da radim. Nema ni potrebe. Ovde imam sve. Do kuće odem da prespavam i jedva čekam da svane da se vratim. Još kada bi bilo malo više prostora da možemo komotno da se krećemo i igramo. Sada nemamo dvorište, a zamisli da je ono veliko i da posadimo drveće i cveće pa da bude kućica u cveću.