Очи пуне ведрине

Свака београдска улица има своје име. Неке памтимо, јер њима често пролазимо, а многе су нам непознате. Нисмо у њих залазили. Тако је то и са девојчицама и дечацима које срећемо док одлазимо на посао, у продавницу, шетњу... Дете је дете и када хода поред родитеља и када покушава да добије који динар док пружа ручицу ка вама.

Сиромаштво је узело маха, а посебно је тешко када је реч о најмлађима. Међу њима најугроженија су ромска деца, која живе у нехигијенским условима или на улицама Београда. Та деца нису изабрала улицу јер то желе. О томе најбоље сведоче њихове исповести када се појаве на вратима јединог места у нашем граду у коме су примљена са осмехом чак и када долазе поцепане одеће и обуће, неопрана или неписмена.

Мала Џемила има само десет година. Горчину живота осетила је рано јер је рођена у сиромашној ромској породици са много деце. Она је данас весела девојчица која воли да учи и да се игра када заврши задатке. Пише их у Свратишту.

– За Свратиште сам сазнала од једне моје другарице која је од неког чула и почела да долази пре мене. Волим што постоји јер овде ми је лепо. Срећна сам што имам где да се окупам, пресвучем, будем чиста. Видиш како сам сада лепа.

Улице Београда, посебно оне велике, како сама каже, у центру града биле су места на којима је боравила по цео дан, некад чак и до касно у ноћ, шетајући и гледајући излоге. Стасала је за школу, али су јој родитељи рекли да не може да се упише у први разред јер они немају новца.

– Када сам дошла овде и рекла да хоћу у школу, помогли су ми. Уписали ме у први разред. Додуше, мало касније, али не мари.

У Свратиште је дошла међу првима. Верна му је. Ту је свакодневно.

– Имам где да се склоним с улице. Како је лепо када имаш да поједеш, а како је тешко када си гладан. Често нисам имала ни парче хлеба у кући. Моји родитељи раде по цео дан, скупљају картоне и стари папир и то продају. Пуно нас је и никад нема довољно новца ни за храну, а камоли да неко помисли да спомене одећу.

У школи нема тешкоћа са праћењем наставе. Воли да учи и да успе у животу. Жели да једнога дана има породицу и да њена деца не буду сиромашна као што је она. Машта да увек има довољно новца да може лепо да живи.

– Виђала сам и богате и сиромашне који су пролазили поред мене док сам шетала улицама.

Просила сам. Шта сам могла друго да радим? Више нећу то да радим. Нема ни потребе. Овде имам све. До куће одем да преспавам и једва чекам да сване да се вратим. Још када би било мало више простора да можемо комотно да се крећемо и играмо. Сада немамо двориште, а замисли да је оно велико и да посадимо дрвеће и цвеће па да буде кућица у цвећу.