Zašto je gnevna radna klasa

Od na­šeg stal­nog do­pi­sni­ka
Va­šing­ton, ju­na – U pri­ze­mlju se­di­šta AFL-CIO, u 16. uli­ci ko­ja vo­di do sa­mog ula­za u Be­lu ku­ću, na­la­zi se ve­li­ka dvo­ra­na ko­jom do­mi­ni­ra mo­nu­men­tal­ni zid­ni mo­za­ik, di­men­zi­ja ot­pri­li­ke 6 sa 20 me­ta­ra. Od­mah me je pod­se­tio na već vi­đe­ne slič­ne mu­ra­le iz na­ših i na­ma bli­žih kra­je­va: na sli­ci od ra­zno­boj­nih ka­men­či­ća me­đu ko­ji­ma je ne ma­li broj po­zla­će­nih, do­mi­ni­ra­ju mo­ti­vi rad­nič­ke kla­se na de­lu.

U rud­ni­ku, za stru­gom, u liv­ni­ci... Se­kre­ta­ri­ca za pi­sa­ćom ma­ši­nom, na­uč­nik za­gle­dan u mi­kro­skop, elek­tri­čar na ban­de­ri. Ne­ma sim­bo­la sr­pa i če­ki­ća, ma­da na jed­nom mo­ti­vu rad­nik če­ki­ćem ku­je srp, a ne­ma ni jed­nog kom­pju­te­ra, jer je mo­za­ik na­stao u in­du­strij­skoj, a pre kom­pju­ter­ske ere Ame­ri­ke.

U tom am­bi­jen­tu pri­su­stvu­jem fo­ru­mu či­ja je te­ma: ”Za­što je gnev­na rad­na kla­sa”. Ne da­kle sa­mo ”rad­nič­ka”, ona je, uosta­lom, u da­na­šnjoj Ame­ri­ci ma­nji­na, jer, ka­ko re­če jed­na od uče­sni­ca, ma­lo to­ga se da­nas pra­vi ov­de, je­dva de­set od­sto in­du­strij­skih pro­zvo­da ko­ji su na tr­ži­štu: sve osta­lo pra­ve ne­ki rad­ni­ci ne­gde dru­gde.

Di­jag­no­za je po­sta­vlje­na od­mah na po­čet­ku sku­pa sa oko 200 lju­di, ko­ji­ma se obra­ća­ju pred­sed­nik AFL-CIO (skra­će­ni­ca ime­na dva sin­di­ka­ta ko­ji su se 1955. uju­e­di­ni­la u jed­nan – Ame­rič­ke fe­de­ra­ci­je rad­ni­ka i Sa­ve­za in­du­strij­skih or­ga­ni­za­ci­ja) Ri­čard Tram­ka, za­tim iz­vr­šna di­rek­tor­ka po­kre­ta ”Rad­na Ame­ri­ka” Ka­ren Nas­ba­um, kon­gre­smen­ka Do­na Edvards i no­vi­na­ri Kris Hejz iz le­vo ori­jen­ti­sa­nog ne­delj­ni­ka ”Nej­šen” i Pi­ter Vol­sten iz ”Vol­strit džor­na­la”, ko­ji je na dru­gom po­lu ide­o­lo­škog spek­tra.

Ka­ren Nas­ba­um pr­vo iz­no­si na šta na­i­la­ze nje­ni ak­ti­vi­sti ko­ji sva­ke ne­de­lje po­ku­ca­ju na 25.000 vra­ta da bi sa rad­nim na­ro­dom po­raz­go­va­ra­li o eko­no­mi­ji, za­po­šlja­va­nju, zdrav­stve­noj za­šti­ti – da­kle glav­nim bri­ga­ma ame­rič­ke sred­nje kla­se, ko­joj pri­pa­da­ju svi sem onih ko­ji su ili eks­trem­no si­ro­ma­šni ili isto ta­ko bo­ga­ti.

Iza sva­kih vra­ta na­i­la­ze na uklju­če­ne te­le­vi­zo­re iz ko­jih gr­mi Glen Bek, ra­di­kal­ni de­sni­čar­ski ko­men­ta­tor Foks ka­na­la, ko­ji pro­po­ve­da da se Ame­ri­ka, sa Oba­mom na če­lu, ne­u­mit­no pre­tva­ra u so­ci­ja­li­stič­ku dr­ža­vu, ili u naj­bo­ljem slu­ča­ju u ne­ku za­pad­no­e­vrop­sku ze­mlju i da be­lu Ame­ri­ku ugro­ža­va­ju oni dru­gi.

Glen Bek je za Ka­ren Nas­ba­um, ”eks­tre­mi­stič­ko me­dij­sko ču­do­vi­šte”, ali on ni­je iza­zi­vač, ne­go sa­mo eks­plo­a­ta­tor gne­va ko­ji po njoj kip­ti pod­jed­na­ko me­đu oni­ma ko­ji na po­slu no­se pla­ve man­ti­le ili ra­de sa ma­šna­ma i ta­šna­ma. ”Svi su za­bri­nu­ti zbog svo­jih rad­nih me­sta, be­sni na Vol­strit i ne ve­ru­ju vla­di”.

Za­što je to ta­ko, kao i da za ta­kvo sta­nje ni­je kri­va sa­mo naj­no­vi­ja ”ve­li­ka de­pre­si­ja”, ob­ja­snio je glav­ni sin­di­kal­ni li­der sin­di­kal­no uglav­nom neo­r­ga­ni­zo­va­ne Ame­ri­ke (u sin­di­ka­ti­ma je sa­mo 12,4 od­sto za­po­sle­nih), Ri­čard Tram­ka. Ta­ko što je pod­se­tio na isto­ri­ju: na vre­me­na bo­lja od da­na­šnjih, ona iz­me­đu 1946. i 1973, pe­ri­od ka­da su i pro­duk­tiv­nost i pla­te udvo­stru­če­ne, ka­da se jaz iz­me­đu bo­ga­tih i onih sred­njih znat­no sma­njio (”iz­vr­še­na je naj­ve­ća pre­ra­spo­de­la bo­gat­stva u na­šoj isto­ri­ji”), i ka­da je ”or­ga­ni­zo­va­no” bi­lo 37 od­sto od svih za­po­sle­nih.

A on­da je na sce­nu po­la­ko po­če­la da stu­pa ide­o­lo­gi­ja ko­ja će ka­sni­je u Bri­ta­ni­ji do­bi­ti ime ”ta­če­ri­zam”, a u Ame­ri­ci ”re­ga­no­mi­ja”: da sve tre­ba da ure­đu­je ”ne­vi­dlji­va ru­ka” slo­bod­nog tr­ži­šta, da dr­ža­va ni u šta ne tre­ba da se me­ša, da su i sin­di­ka­ti smet­nja eko­nom­skim slo­bo­da­ma. Po­la­ko na­stu­pa vre­me ka­da se sve vi­še ra­di, ali sve ma­nje za­ra­đu­je.

Lo­gi­ka pro­fi­ta po­či­nje da po­slo­ve se­li u ino­stran­stvo, ta­mo gde je rad­na sna­ga jef­ti­ni­ja, što je će se na­knad­no na­zva­ti ”glo­ba­li­za­ci­jom”. Eko­no­mi­ja pre­sta­je da bu­de ne­što što slu­ži dru­štvu i rad­ni­ci­ma, već sa­mo kor­po­ra­ci­ja­ma. Nji­ho­vi di­rek­to­ri po­či­nju da pri­ma­ju vr­to­gla­ve pla­te, ali one, ka­že Tram­ka, ni­su pro­blem, već sa­mo simp­tom: pro­blem je što kor­po­ra­ci­je po­či­nju da se ba­ve je­di­no svo­jim krat­ko­roč­nim in­te­re­si­ma, na du­go­roč­nu šte­tu na­ci­je i svih lju­di.

On­da je do­šla ova kri­za ko­ja je od­ne­la 11 mi­li­o­na rad­nih me­sta. Da li je bi­la ne­iz­be­žna? Kri­sto­fer Hejz, ko­ji upra­vo do­vr­ša­va knji­gu o ame­rič­koj eli­ti, sma­tra da ni­je. Kon­sta­tu­je da je da­nas ključ­ni pro­blem ne­po­ve­re­nje u in­sti­tu­ci­je, ko­jeg je do­du­še uvek bi­lo, ali se sa­da po pr­vi put ka­na­li­še pre­ma ”re­ak­ci­o­nar­nim ci­lje­vi­ma”.

Raz­log za to ne­po­ve­re­nje je – in­sti­tu­ci­o­nal­na neo­d­go­vor­nost. Na dnu pi­ra­mi­de, pra­vi­la su su­ro­va, ka­že Hejz: bez po­sla mo­že­te da osta­ne­te i ako do­đe­te sa po­gre­šnom kra­va­tom. Na vr­hu, mo­že­te da na­pra­vi­te ogrom­nu šte­tu, ali sve će vam na kra­ju bi­ti op­to­šte­no. Hejz ci­ti­ra i iz­ja­vu jed­nog ber­zan­skog po­sle­ni­ka iz ovih da­na po­pu­lar­ne knji­ge o ge­ne­zi kri­ze: ”Na Vol­stri­tu ima vi­še glu­pa­ka ne­go po­kva­re­nja­ka, ali po­kva­re­nja­ci na vi­šim po­lo­ža­ji­ma”.

Do kri­ze je, sma­tra ovaj li­be­ral­ni ko­le­ga, do­šlo za­to što je je­dan broj bo­ga­tih lju­di spro­vo­dio si­ste­mat­sku pre­va­ru. Po­sle­di­ce to­ga su da da­nas, po re­či­ma Ka­ren Nas­ba­um, 25.000 po­ro­di­ca ši­rom Ame­ri­ke sva­ke ne­de­lje osta­je bez svo­jih ku­ća, ko­je pre­u­zi­ma­ju ban­ke, jer ne mo­gu vi­še da ot­pla­ću­ju kre­dit.

Kon­gre­smen­ka (de­mo­kra­ta iz Me­ri­len­da) Do­na Edvards je sve­sna da čak 88 od­sto lju­di da­nas ne ve­ru­je u vr­hov­nu za­ko­no­dav­nu vlast – i či­nje­ni­ce da je pred­sed­ni­ku Oba­mi sa­da ve­ru­je ma­nje od 50 od­sto od onih ko­ji su za nje­ga gla­sa­li. I što, ko­ri­ste­ći te­ška vre­me­na, kon­zer­va­tiv­ci pra­ve­dan gnev usme­ra­va­ju ka ra­snoj mr­žnji i pro­ga­nja­nju imi­gra­na­ta.

Pro­seč­ni Džo i pro­seč­na Džejn ni­su ra­si­sti, po­ru­če­no je na kra­ju. Oni bi sa­mo že­le­li ma­lo vi­še iz­ve­sno­sti, ma­lo bo­lju ze­mlju i ma­lo bo­lji svet...