Зашто је гневна радна класа

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка
Ва­шинг­тон, ју­на – У при­зе­мљу се­ди­шта АФЛ-ЦИО, у 16. ули­ци ко­ја во­ди до са­мог ула­за у Бе­лу ку­ћу, на­ла­зи се ве­ли­ка дво­ра­на ко­јом до­ми­ни­ра мо­ну­мен­тал­ни зид­ни мо­за­ик, ди­мен­зи­ја от­при­ли­ке 6 са 20 ме­та­ра. Од­мах ме је под­се­тио на већ ви­ђе­не слич­не му­ра­ле из на­ших и на­ма бли­жих кра­је­ва: на сли­ци од ра­зно­бој­них ка­мен­чи­ћа ме­ђу ко­ји­ма је не ма­ли број по­зла­ће­них, до­ми­ни­ра­ју мо­ти­ви рад­нич­ке кла­се на де­лу.

У руд­ни­ку, за стру­гом, у лив­ни­ци... Се­кре­та­ри­ца за пи­са­ћом ма­ши­ном, на­уч­ник за­гле­дан у ми­кро­скоп, елек­три­чар на бан­де­ри. Не­ма сим­бо­ла ср­па и че­ки­ћа, ма­да на јед­ном мо­ти­ву рад­ник че­ки­ћем ку­је срп, а не­ма ни јед­ног ком­пју­те­ра, јер је мо­за­ик на­стао у ин­ду­стриј­ској, а пре ком­пју­тер­ске ере Аме­ри­ке.

У том ам­би­јен­ту при­су­ству­јем фо­ру­му чи­ја је те­ма: ”За­што је гнев­на рад­на кла­са”. Не да­кле са­мо ”рад­нич­ка”, она је, уоста­лом, у да­на­шњој Аме­ри­ци ма­њи­на, јер, ка­ко ре­че јед­на од уче­сни­ца, ма­ло то­га се да­нас пра­ви ов­де, је­два де­сет од­сто ин­ду­стриј­ских про­зво­да ко­ји су на тр­жи­шту: све оста­ло пра­ве не­ки рад­ни­ци не­где дру­где.

Ди­јаг­но­за је по­ста­вље­на од­мах на по­чет­ку ску­па са око 200 љу­ди, ко­ји­ма се обра­ћа­ју пред­сед­ник АФЛ-ЦИО (скра­ће­ни­ца име­на два син­ди­ка­та ко­ји су се 1955. ују­е­ди­ни­ла у јед­нан – Аме­рич­ке фе­де­ра­ци­је рад­ни­ка и Са­ве­за ин­ду­стриј­ских ор­га­ни­за­ци­ја) Ри­чард Трам­ка, за­тим из­вр­шна ди­рек­тор­ка по­кре­та ”Рад­на Аме­ри­ка” Ка­рен Нас­ба­ум, кон­гре­смен­ка До­на Едвардс и но­ви­на­ри Крис Хејз из ле­во ори­јен­ти­са­ног не­дељ­ни­ка ”Неј­шен” и Пи­тер Вол­стен из ”Вол­стрит џор­на­ла”, ко­ји је на дру­гом по­лу иде­о­ло­шког спек­тра.

Ка­рен Нас­ба­ум пр­во из­но­си на шта на­и­ла­зе ње­ни ак­ти­ви­сти ко­ји сва­ке не­де­ље по­ку­ца­ју на 25.000 вра­та да би са рад­ним на­ро­дом по­раз­го­ва­ра­ли о еко­но­ми­ји, за­по­шља­ва­њу, здрав­стве­ној за­шти­ти – да­кле глав­ним бри­га­ма аме­рич­ке сред­ње кла­се, ко­јој при­па­да­ју сви сем оних ко­ји су или екс­трем­но си­ро­ма­шни или исто та­ко бо­га­ти.

Иза сва­ких вра­та на­и­ла­зе на укљу­че­не те­ле­ви­зо­ре из ко­јих гр­ми Глен Бек, ра­ди­кал­ни де­сни­чар­ски ко­мен­та­тор Фокс ка­на­ла, ко­ји про­по­ве­да да се Аме­ри­ка, са Оба­мом на че­лу, не­у­мит­но пре­тва­ра у со­ци­ја­ли­стич­ку др­жа­ву, или у нај­бо­љем слу­ча­ју у не­ку за­пад­но­е­вроп­ску зе­мљу и да бе­лу Аме­ри­ку угро­жа­ва­ју они дру­ги.

Глен Бек је за Ка­рен Нас­ба­ум, ”екс­тре­ми­стич­ко ме­диј­ско чу­до­ви­ште”, али он ни­је иза­зи­вач, не­го са­мо екс­пло­а­та­тор гне­ва ко­ји по њој кип­ти под­јед­на­ко ме­ђу они­ма ко­ји на по­слу но­се пла­ве ман­ти­ле или ра­де са ма­шна­ма и та­шна­ма. ”Сви су за­бри­ну­ти због сво­јих рад­них ме­ста, бе­сни на Вол­стрит и не ве­ру­ју вла­ди”.

За­што је то та­ко, као и да за та­кво ста­ње ни­је кри­ва са­мо нај­но­ви­ја ”ве­ли­ка де­пре­си­ја”, об­ја­снио је глав­ни син­ди­кал­ни ли­дер син­ди­кал­но углав­ном нео­р­га­ни­зо­ва­не Аме­ри­ке (у син­ди­ка­ти­ма је са­мо 12,4 од­сто за­по­сле­них), Ри­чард Трам­ка. Та­ко што је под­се­тио на исто­ри­ју: на вре­ме­на бо­ља од да­на­шњих, она из­ме­ђу 1946. и 1973, пе­ри­од ка­да су и про­дук­тив­ност и пла­те удво­стру­че­не, ка­да се јаз из­ме­ђу бо­га­тих и оних сред­њих знат­но сма­њио (”из­вр­ше­на је нај­ве­ћа пре­ра­спо­де­ла бо­гат­ства у на­шој исто­ри­ји”), и ка­да је ”ор­га­ни­зо­ва­но” би­ло 37 од­сто од свих за­по­сле­них.

А он­да је на сце­ну по­ла­ко по­че­ла да сту­па иде­о­ло­ги­ја ко­ја ће ка­сни­је у Бри­та­ни­ји до­би­ти име ”та­че­ри­зам”, а у Аме­ри­ци ”ре­га­но­ми­ја”: да све тре­ба да уре­ђу­је ”не­ви­дљи­ва ру­ка” сло­бод­ног тр­жи­шта, да др­жа­ва ни у шта не тре­ба да се ме­ша, да су и син­ди­ка­ти смет­ња еко­ном­ским сло­бо­да­ма. По­ла­ко на­сту­па вре­ме ка­да се све ви­ше ра­ди, али све ма­ње за­ра­ђу­је.

Ло­ги­ка про­фи­та по­чи­ње да по­сло­ве се­ли у ино­стран­ство, та­мо где је рад­на сна­га јеф­ти­ни­ја, што је ће се на­кнад­но на­зва­ти ”гло­ба­ли­за­ци­јом”. Еко­но­ми­ја пре­ста­је да бу­де не­што што слу­жи дру­штву и рад­ни­ци­ма, већ са­мо кор­по­ра­ци­ја­ма. Њи­хо­ви ди­рек­то­ри по­чи­њу да при­ма­ју вр­то­гла­ве пла­те, али оне, ка­же Трам­ка, ни­су про­блем, већ са­мо симп­том: про­блем је што кор­по­ра­ци­је по­чи­њу да се ба­ве је­ди­но сво­јим крат­ко­роч­ним ин­те­ре­си­ма, на ду­го­роч­ну ште­ту на­ци­је и свих љу­ди.

Он­да је до­шла ова кри­за ко­ја је од­не­ла 11 ми­ли­о­на рад­них ме­ста. Да ли је би­ла не­из­бе­жна? Кри­сто­фер Хејз, ко­ји упра­во до­вр­ша­ва књи­гу о аме­рич­кој ели­ти, сма­тра да ни­је. Кон­ста­ту­је да је да­нас кључ­ни про­блем не­по­ве­ре­ње у ин­сти­ту­ци­је, ко­јег је до­ду­ше увек би­ло, али се са­да по пр­ви пут ка­на­ли­ше пре­ма ”ре­ак­ци­о­нар­ним ци­ље­ви­ма”.

Раз­лог за то не­по­ве­ре­ње је – ин­сти­ту­ци­о­нал­на нео­д­го­вор­ност. На дну пи­ра­ми­де, пра­ви­ла су су­ро­ва, ка­же Хејз: без по­сла мо­же­те да оста­не­те и ако до­ђе­те са по­гре­шном кра­ва­том. На вр­ху, мо­же­те да на­пра­ви­те огром­ну ште­ту, али све ће вам на кра­ју би­ти оп­то­ште­но. Хејз ци­ти­ра и из­ја­ву јед­ног бер­зан­ског по­сле­ни­ка из ових да­на по­пу­лар­не књи­ге о ге­не­зи кри­зе: ”На Вол­стри­ту има ви­ше глу­па­ка не­го по­ква­ре­ња­ка, али по­ква­ре­ња­ци на ви­шим по­ло­жа­ји­ма”.

До кри­зе је, сма­тра овај ли­бе­рал­ни ко­ле­га, до­шло за­то што је је­дан број бо­га­тих љу­ди спро­во­дио си­сте­мат­ску пре­ва­ру. По­сле­ди­це то­га су да да­нас, по ре­чи­ма Ка­рен Нас­ба­ум, 25.000 по­ро­ди­ца ши­ром Аме­ри­ке сва­ке не­де­ље оста­је без сво­јих ку­ћа, ко­је пре­у­зи­ма­ју бан­ке, јер не мо­гу ви­ше да от­пла­ћу­ју кре­дит.

Кон­гре­смен­ка (де­мо­кра­та из Ме­ри­лен­да) До­на Едвардс је све­сна да чак 88 од­сто љу­ди да­нас не ве­ру­је у вр­хов­ну за­ко­но­дав­ну власт – и чи­ње­ни­це да је пред­сед­ни­ку Оба­ми са­да ве­ру­је ма­ње од 50 од­сто од оних ко­ји су за ње­га гла­са­ли. И што, ко­ри­сте­ћи те­шка вре­ме­на, кон­зер­ва­тив­ци пра­ве­дан гнев усме­ра­ва­ју ка ра­сној мр­жњи и про­га­ња­њу ими­гра­на­та.

Про­сеч­ни Џо и про­сеч­на Џејн ни­су ра­си­сти, по­ру­че­но је на кра­ју. Они би са­мо же­ле­ли ма­ло ви­ше из­ве­сно­сти, ма­ло бо­љу зе­мљу и ма­ло бо­љи свет...