Dža­bu­la­ni je kriv

U lokalnom kafančetu „Kod Đoše na ćoše”, posle prve utakmice u Južnoj Africi vodila se žučna rasprava o tome ko je zeznuo stvar. Smatrali smo, ako lociramo baksuza, sredićemo ga „svojeručno” pa se blamaža od igre naših više neće ponoviti. Žešće nakresani, analizirali smo uzroke fijaska.

Mikajlo je smatrao da smo izgubili zbog vudu magije.

– Trčali su ko babe, što je veoma sumnjivo. Pa to je bre start prvenstva, igrači su fizički spremni i tu nisu čista posla! Garant je neki vrač žrtvovao petla da nas zbriše iz prvog kruga takmičenja. Treba da angažujemo i mi belog maga...

Ralence je tvrdio da je problem u nama, navijačima. I lično se meni obratio!

– Čuvaš tu svoju petooktobarsku „patkicu” ko da ti je iz oka ispala! Nisi duvao ni ljucki, ni patriocki! Briga tebe za „orliće”. Izdajniče roda svoga!

Pre nego što sam počeo da ga pridavljujem onako s nogu, preko stola, odgovorio sam mu da će ipak razlog neuspeha biti to što niko sem mene u prepunoj Đošinoj letnjoj bašti nije znao reči državne himne.

– Pevali ste ko hor nenormalnih! „Bože pravde, ti što na-na, od na-na-na... mmm-mmm... srpski rooooood!” Eto, tako je zvučalo, veliki patrioto! Plus aplaudiraš posle intoniranja svečane pesme, neznalice, i još pobedu očekuješ... – skočio sam na njega.

Pošto su nas razdvojili, Srki je presudio.

– Kakva magija, kakvo duvanje i himna, brate... Verujte mi, popio sam duplo manje nego bilo ko od vas, svega osam krigli. Kriv je džabulani, narode...

– Džabu... Ko? – „otreznili” smo se pred imenom strašnog neprijatelja.

– Ma, lopta, brate, kojom igraju na Mundijalu. Naši fuzbaleri su ekstra tehničari, al’ nisu još navikli na njen savršeno okrugli oblik. A i lagana je, jesi vido, šutnu je, ona ide u „ef-e”. Ali, ne brinite, kad majstori malo naviknu, pocepaćemo redom protivnike...

Nesrećni smo se rastali, danima niko u kafanu nije privirio od tuge. Pili smo, jadničci, u samoći doma svog. Sa zebnjom! Treba izaći pred Nemce...

Đoša nas je sačekao ispred video bima raširenih ruku.

– Vi ste moji najbolji navijači, popili ste protiv Gane čitavo bure! – častio je prvu turu.

Dao sam sve od sebe da se sa Švabama loše stvari ne ponove. Naročito da ne budem opet optužen za veleizdaju. Duvao sam u trubicu dok mi uši nisu otpale! I podelio drugarima fotokopije himne. Iako je veličina slova bila čak 22, Mikajlo, Ralence i Srki su ponovo mumlali. Pa oni su načisto ćoravi! Ipak, bilo je mnogo bolje nego prvi put – zabranio sam im da aplaudiraju posle intoniranja i pomislio da je, ako ima boga, to dovoljno bar za jedan golčić u mreži „pancera”...

Naši opet kilave, lopta im beži, taj džabulani stvarno krivuda, ne ide na nogu. Sve ga Nemci pikaju!

A „podrška” – tip-top! Navukli smo crvene dresove. Natukli kačkete sa orlićima. Satiremo „patkice”! – Ajmo! Ajde! Svi u napad! – urlamo sa „tribina”, spojenih stolova.

Đoša leti. Pivo stiže iznad glava, preko veze. – Tooo! – cangrću krigle. – Pu! Šta bre radite!

Vuci! Vuci! Dodaj! Dodaj! Iiih! Ko te turio u tim tako kljakavog! – zveči escajg.

Pred susednim kafićem – isto. Smenjuju se „tooo” i „pu”. Više „pu” nego „tooo”. Poneko „jeee” i hvatanje za glavu. I tamo cangrću čaše, zveči escajg. Usijano i u sledećem restoranu. I u sledećem. Graja u stambenim zgradama, blokovima, naseljima... Karika po karika, cela Srbija okovana navijačkim lancem.

Super nam ide navijanje! Od svega, to nekako najbolje radimo. Imamo puno vremena, jako grlo i tanke živce.

Viču čike: – Zabijte im ga!

Tetke tvrde pazar: – Dvaput, majci, pa nek košta šta košta!

– Gooooooooooooool! – bacamo se u kolektivni zagrljaj. Padamo u trans, histeriju... Ludilo!

Đoša je poradio da ne odemo kući. Gde ćemo takvi kod žena, ili daleko bilo na posao. Džedžimo ispred video bima. Čekamo bitku sa Australijom. A posle... Videćemo kome će već džabulani biti naklonjen.