Џа­бу­ла­ни је крив

У локалном кафанчету „Код Ђоше на ћоше”, после прве утакмице у Јужној Африци водила се жучна расправа о томе ко је зезнуо ствар. Сматрали смо, ако лоцирамо баксуза, средићемо га „својеручно” па се бламажа од игре наших више неће поновити. Жешће накресани, анализирали смо узроке фијаска.

Микајло је сматрао да смо изгубили због вуду магије.

– Трчали су ко бабе, што је веома сумњиво. Па то је бре старт првенства, играчи су физички спремни и ту нису чиста посла! Гарант је неки врач жртвовао петла да нас збрише из првог круга такмичења. Треба да ангажујемо и ми белог мага...

Раленце је тврдио да је проблем у нама, навијачима. И лично се мени обратио!

– Чуваш ту своју петооктобарску „паткицу” ко да ти је из ока испала! Ниси дувао ни љуцки, ни патриоцки! Брига тебе за „орлиће”. Издајниче рода свога!

Пре него што сам почео да га придављујем онако с ногу, преко стола, одговорио сам му да ће ипак разлог неуспеха бити то што нико сем мене у препуној Ђошиној летњој башти није знао речи државне химне.

– Певали сте ко хор ненормалних! „Боже правде, ти што на-на, од на-на-на... ммм-ммм... српски роооооод!” Ето, тако је звучало, велики патриото! Плус аплаудираш после интонирања свечане песме, незналице, и још победу очекујеш... – скочио сам на њега.

Пошто су нас раздвојили, Срки је пресудио.

– Каква магија, какво дување и химна, брате... Верујте ми, попио сам дупло мање него било ко од вас, свега осам кригли. Крив је џабулани, народе...

– Џабу... Ко? – „отрезнили” смо се пред именом страшног непријатеља.

– Ма, лопта, брате, којом играју на Мундијалу. Наши фузбалери су екстра техничари, ал’ нису још навикли на њен савршено округли облик. А и лагана је, јеси видо, шутну је, она иде у „еф-е”. Али, не брините, кад мајстори мало навикну, поцепаћемо редом противнике...

Несрећни смо се растали, данима нико у кафану није привирио од туге. Пили смо, јадничци, у самоћи дома свог. Са зебњом! Треба изаћи пред Немце...

Ђоша нас је сачекао испред видео бима раширених руку.

– Ви сте моји најбољи навијачи, попили сте против Гане читаво буре! – частио је прву туру.

Дао сам све од себе да се са Швабама лоше ствари не понове. Нарочито да не будем опет оптужен за велеиздају. Дувао сам у трубицу док ми уши нису отпале! И поделио другарима фотокопије химне. Иако је величина слова била чак 22, Микајло, Раленце и Срки су поново мумлали. Па они су начисто ћорави! Ипак, било је много боље него први пут – забранио сам им да аплаудирају после интонирања и помислио да је, ако има бога, то довољно бар за један голчић у мрежи „панцера”...

Наши опет килаве, лопта им бежи, тај џабулани стварно кривуда, не иде на ногу. Све га Немци пикају!

А „подршка” – тип-топ! Навукли смо црвене дресове. Натукли качкете са орлићима. Сатиремо „паткице”! – Ајмо! Ајде! Сви у напад! – урламо са „трибина”, спојених столова.

Ђоша лети. Пиво стиже изнад глава, преко везе. – Тооо! – цангрћу кригле. – Пу! Шта бре радите!

Вуци! Вуци! Додај! Додај! Ииих! Ко те турио у тим тако кљакавог! – звечи есцајг.

Пред суседним кафићем – исто. Смењују се „тооо” и „пу”. Више „пу” него „тооо”. Понеко „јеее” и хватање за главу. И тамо цангрћу чаше, звечи есцајг. Усијано и у следећем ресторану. И у следећем. Граја у стамбеним зградама, блоковима, насељима... Карика по карика, цела Србија окована навијачким ланцем.

Супер нам иде навијање! Од свега, то некако најбоље радимо. Имамо пуно времена, јако грло и танке живце.

Вичу чике: – Забијте им га!

Тетке тврде пазар: – Двапут, мајци, па нек кошта шта кошта!

– Гоооооооооооооол! – бацамо се у колективни загрљај. Падамо у транс, хистерију... Лудило!

Ђоша је порадио да не одемо кући. Где ћемо такви код жена, или далеко било на посао. Џеџимо испред видео бима. Чекамо битку са Аустралијом. А после... Видећемо коме ће већ џабулани бити наклоњен.