Između klavira i boksa

Gavrilo Azinović je radni vek proveo radeći u RTS, na filmu, a privatno kao da nema posla kojim se nije bavio. Sa ushićenjem ističe da ceo njegov bogati život počinje i decenijama traje u nekada kultnom beogradskom kvartu – Crvenom krstu. U Ulici Bojanskoj, kojoj je do danas ostao veran...

Deda Gavre Azinovića bio je sreski načelnik, demokratski poslanik, opozicionar tadašnjem režimu, ali i vlasnik rudnika zlata "Lece", kod Medveđe. Njegov otac Franja, Hrvat, rodom iz Konjica, bio je sudija u Lebanu, tako da je Gavra rođeni Leskovčanin. U povojcima, sa godinu dana 1939. dolazi u Beograd, u kuću koju je deda kupio na Krstu, u Bojanskoj, još u vreme kada su se tamo zelenile poljane i gajio kukuruz. Gavra kaže da je pravoslavac, a njegova sestra katolkinja. Njegov deda, takođe Gavrilo, nije dozvoljavao da mu se ćerka uda za Hrvata, ali je na kraju ipak popustio i blagoslovio uz uslov da muško dete bude pravoslavac. Kako je domaćin kuće zapovedio – tako je i bilo.

Bojanski sokak na Krstu nalazio se na nizbrdici i tadašnji klinci upamtili su ga u zimskoj idili, grudvanju i sankanju. Inače, u njemu je, kasnije, izgrađeno i prvo atomsko sklonište u gradu. Tu ulicu su 1950. godine iz Bojanske prekrstili i nazvali po Mati Vidakoviću, narodnom heroju iz Like. Gavri je još kao dečkiću, kako se seća, bilo žao da se skine tabla na kojoj je pisalo Bojanska. Danas se često našali da nije imao troškova kad je pre tri leta vraćen stari naziv njegovog sokačeta.

– Kad sam bio dete Krst je bio kraj u koji su ljudi izbegavali da svraćaju. Navodno, zato što je tu živela isključivo radnička klasa. Zato sam od malih nogu navikao da živim i komuniciram sa tim ljudima. Moji su bili malo imućniji. Bio sam dobar đak, pa me mama upisala da učim klavir, a igrao sam i tenis... U komšiluku su bile prostorije popularnog bokserskog kluba "Radnički", a u to doba je u okruženju Vozarevog krsta u modi bilo fizičko dokazivanje, uglavnom pesničenjem... Nije mi đavo dao mira i odem u "Radnički", sakrijem rukavice ispod zimskog kaputa – a slažem majku da sam otišao na čas klavira.

Čim je mlađani Gavrilo navukao bokserske rukavice i kročio u ring, videlo se da je talentovan... Na Omladinskom prvenstvu Beograda 1955. godine pobedio je dotadašnjeg omladinskog prvaka Jugoslavije, Cicvaru Mišića, a u "Politici" je osvanula nesvakidašnja vest: "Gimnazijalac sa Krsta postao prvak Beograda i istukao mašinbravara, velikog Mišića". Tako su se svi drugari iz kraja uverili da je Gavra, bez šale, dobar bokser. Razni tipovi hteli su lično da se uvere u to, pa su dolazili na "probu" terase bioskopa "Avala", iza njegove kuće. Kada je Gavra docnije na ringu još trojicu, četvoricu nokautirao – bio je nekrunisani kralj Krsta.

Nije pomagalo ni to što je majka saznala iz "Politike" da njen ljubimac gubi vreme među konopcima... Brže-bolje stavila je damski šešir na glavu, doterala se i odjurila u klub da izgrdi trenere: "Kako možete da mi odvlačite dete koje nije ni oca upamtilo, a još ima i astmu...".

Gavrilu nije preostalo ništa drugo, nego da se povuče u boksersku ilegalu. Tih godina bio je suvonjav i imao 57 kilograma... Odboksovao je u ringu 55 zvaničnih mečeva: tri puta bio prvak Beograda, dva puta okitio se seniorskim odličjem i jednom postao juniorski šampion grada.

– Nije moj život u Bojanskoj prolazio samo u znaku plemenite veštine, iako je u prečniku na samo petsto metara oko Vozarevog Krsta živelo osam saveznih kapitena u raznim sportovima, kao i trojica saveznih trenera. Pa gde to još ima? Stremili su "krstaši" i putevima kulture i nisu propuštali nijednu takvu priredbu koja se dešavala u gradu. Mladost sam, između ostalog, provodio u Beogradskom dramskom pozorištu, kao i predvorju bioskopa "Avala" (koji su smešteni u istoj zgradi, tik iza moje kuće) – gde smo jurili tapkaroše i udvarali se devojčicama. U Beogradskom dramskom sam počeo da statiram i u bezbroj predstava igrao epizodne uloge, što je kasnije bilo opredeljujuće na moje studiranje. Bila je ogromna čast biti u društvu i na sceni sa: Cicom Perovićem, Oliverom Marković, Bajom Bajčićem, Debom Popovićem, Radetom Markovićem, u ono vreme još epizodistom Zoranom Radmilovićem... Na nagovor Milenka Maričića upisao sam FDU, ali ne glumu – nego organizaciju. Po završetku Akademije otišao sam na film i prvi u kojem sam radio bio je "Moja luda glava" (1970), u režiji Vuka Vuča, sa Dunjom Lango u glavnoj ulozi.

U to vreme Gavrilo se osećao kao pravi šmeker, i bio je, kako nam je rekao, veoma uzbuđen, jer je uz sve pomenute glumčine upoznao, družio se i cenio ih, kao i oni njega, proslavljene kaskadere: Batu Kamenog, Zvonceta, Čedu, Pigija... Osim toga, bio je veoma blizak i sa ortacima iz generacije, legendarnim: Stevicom Markovićem, Vojom Živcem, Legionarom, Miškom Miloševićem...

– Duh mladih Beograđana tada je krasilo druženje, vozili smo vespe, terali modu – montgomerce, šuškavce i mantile, omiljeni sportisti i, kome se god pružila šansa, putovanja... Prvi put sam dobio pasoš i izašao iz Jugoslavije 1958. godine, zahvaljujući "Zvezdi" koja je tada bila milicijski klub. Otišli smo na turneju u Italiju. Kada sam se vratio sa šuškavcem i "brdom" žvaka – bio sam prva faca u kraju. Inače, dok sam boksovao nagrađivali su nas sitnim džeparcem i plaćali ručak u "Maderi". Godinu dana sam jeo samo bečku šniclu i nikad ništa drugo, pa kad mi je danas neko pomene – dođe mi da ga išamaram.  Kad su "krstaši" silazili u varoš na provod – odlazili smo u kultni "Kafe Terazije", gde smo mogli da vidimo ondašnje sportske i druge zvezde: Sašu Geca, Iku Panajotovića, Zorana Miladinovića, Miška Bojovića, Dragoslava Šekularca, Iliju Mitića, a tu je svoju meteorsku pevačku karijeru kao harmonikaš započeo Tozovac. Pevali su Džimi Stanić, Dragan Toković, Bimo Maljević...

Sada kad u sedmoj deceniji života dani nekako brže lete, nego kao u lepršavoj i patiniranoj mladosti na Krstu, kako uporediti ovaj kultni kutak grada – nekad i sad. Krst, kako se Gavrilo Azinović, između ostalog, sa boemskom setom seća, nije više oaza mira i lokalnog druženja pajtaša iz kraja. Umro je, recimo, "Juhor", kultna krčma gde su generacije odrastale i počele prva pića da piju, ne postoji klub u Savremenom pozorištu– kafana "Rudo"... Sad niču neki novi kafići, ali ova njegova generacija, kako kazuje, nije za to, a mnogi koji su bili srž Krsta – otišli su Bogu na ispovest.